Kozačka ustavotvorna skupština

Evo, recimo, kako je dubaru – koju sam u subotnjem broju podmuklo pokušao uvaliti srpskom narodu i senatu – raskrinkao poslovično neprejebivi „Zemljak“. „Opet ga (Vučića, prim. A.) kao šatro kritikuje“ , kaže Zemo, „ali se potajno nada i nameće za ‘konstruktivni razgovor’. Držim da je „Zemljak“ preblag u razotkrivanju mojih strategija nametanja i priznajem da ja, osim sporadično, uopšte i ne kritikujem Vučića jer sam poučen iskustvom tvrdo ubeđen da Vučić nije uzrok, nego posledica naših problema i da će, nakon što istekne rok trajanja njegove Nove ere, Vučić otići – ako ne baš u ropotarnicu istorije, a ono u opoziciju – a da će naš problem ostati nerešen i da će s vremenom bivati sve nerešiviji.

Sledi objašnjenje. Opozicija u Srbiji – ne samo ova današnja, nego, uz retke (listom postreljane izuzetke) opozicija svih vremena i svih boja – tokom dva veka borbe protiv srpskih tirjana nije odmakla ni korak dalje od čobanske strategije „povika na vuka“. Da ne bude zabune, ta povika je uvek opravdana – znamo kakvi su bili (i ostali) srpski tirjani – i tu se opozicijama nema šta prigovoriti – ali moja je malenkost tokom svog već podugog života uočila jednu potuljenu strategiju opozicionara, tačnije zakonopravilo, koje bi se moglo sažeti u rečenicu: „tirjanin je loš, a to automatski znači da sam ja dobar, što, opet znači da treba da glasate za mene“.

I to se čudo događalo. Sirotinja raja je povremeno, kad bi baš dogorelo do nokata, umela da stisne muda i da glasa za opoziciju, da bi se ubrzo posle izbora uverila da su se opozicione dobričine prekonoć izmetnule u zle vladajuće tirjane.

To što je Vučićeva Nova era sve nepodnošljivija, uopšte ne znači da bi Nova era nekog od njegovih prezidencijalnih protivkandidata bila bolja. Krenimo redom. Saša Janković, recimo, jeste pristojan i uzdržan čovek ali on – osim povike na vuka – nema nikakvu artikulisanu politiku, a tamo gde je uspeo je artikuliše, malo se razlikuje do Vučićeve i nikakav boljitak ne bi donelo to što bi je Janković sprovodio na pristojan miroljubiv način.

Ili možda mislite da bi se – da se nekim slučajem dokopa apsolutne vlasti – Vuk Jeremić, koji je platio milion dolara državnih para da bi iz američkog mardelja oslobodio kućnog prijatelja, ustručavao da, za mnogo manje (a opet tuđe) pare sruši neku novu Savamalu. Utuvite već jednom, đuturumi: bez raspisivanja izbora za ustavotvornu skupštinu na kojoj bi se definisao novi društveni dogovor (i još mnogo štošta), manje-više će biti svejedno da li vrhovnu vlast obnaša Janko ili Marko. To bi, uzgred, voleo da bude i zahtev demonstranata na protestima.