Kožul: Medijska scena u Srbiji ne postoji

On je u serijalu razgovora Kiosk o medijskoj sceni Srbije ocenio da je „malo medija o kojima zaista možemo da pričamo“.

Kao primere, pomenuo je Krik, CINS i BIRN sa „zaista ozbiljnim istraživačkim pričama“, ali one ostaju u „zatvorenom krugu, jer to nisu informacije poželjne u drugom delu medija, a nikome se ni ne čitaju toliko dugački tekstovi“.

Upitan koga političari vide kada gledaju novinare, on je ukazao da „ne vide novinare“ i dodao da novinare ni on ne vidi, tako da političare „u potpunosti razume“.

Kako je precizirao, političari u novinarima vide „svoj servis kojem je potrebno poslati određenu poruku kako bi taj servis tu poruku preneo do slušalaca, gledalaca i čitalaca“.

Kada političari vide nekoga ko „zaista jeste novinar“, napomenuo je Kožul, „oni će onemogućiti postavljanje pitanja ili bilo kakvu reakciju na nešto što je rečeno, jer takvi ljudi nisu poželjni u okruženju ostalih novinara“.

On je podsetio da smo vrlo često svedoci da na konferencijama za novinare, pre svega predsednika Srbije Aleksandra Vučića, „režimski novinari bukvalno preusmeravaju energiju i pitanja na novinare drugih redakcija i time im crtaju mete na čelu“.

To se nikada nije dešavalo, iako je bilo „svakakvog vremena u ovoj državi“, protumačio je Kožul i naglasio da je to „nedopustivo“.

Na pitanje šta je neophodno da novinar koji profesionalno obavlja posao uradi pa da to izazove lavinu napada u javnosti, Kožul je odgovorio da je potrebno samo to „da profesionalno obavlja svoj posao“.

Da bi novinari bili napadnuti, kako je obrazložio, potrebno da „pitaju šta treba da pitaju i koga treba da pitaju, i da poštuju odavno zapisane etičke norme“.

Osvrćući se na lično iskustvo sa pretnjama, Kožul je rekao da ga one ne sputavaju, ali da ne može da kaže da ga ne brinu.

Zbog pretnji, međutim, „ima poriv da još jače udari tamo gde treba i gde inače udara“, ali ne može sa sigurne udaljenosti da gleda „nešto što ti stiže u inbokse, čak i pretnje smrću“.

Kožulu je „jasno“ da sve to stiže „na osnovu jedne direktive“ i smatra da su to „najčešće botovi koji dobiju zadatak da tako nešto rade“.

Upozorava da se na to što dobija „ukači neko, ponese ga atmosfera i taj neko je sposoban da uradi i neprijatne stvari, uključujući i fizički napad“.

Uz konstataciju da takvi slučajevi u Srbiji „nisu rešavani“, Kožul je predočio da je „opasno profesionalno baviti se poslom u ovoj državi“.

O uslovima rada i pravima novinara Kožul smatra da, „ako postoji sklisko tlo, to je najklizavije moguće“.

Novinari frilenseri su bez ikakvog osiguranja i mogućnosti za lečenje, napomenuo je on i objasnio da je lično bio prinuđen da sam sebi privatno plaća lečenje povrede, da bi mu na kraju, zbog nemogućnosti da radi, redakcija „srezala honorar na pola“.

Sa druge strane, „teško da išta može da ti da toliku dozu slobode“ kao frilens novinarstvo, zaključio je Kožul.