Krstić: Najviše opozicije je na RTS

Kao član UO RTS ne smem da se mešam u uređivačku politiku kuće, a opet, kao čovek, nemam prava da ćutim. Našao sam se u situaciji da se osećam odgovornim za nešto na šta ne mogu da utičem. To je paradoksalna situacija koju sam razrešio ostavkom. Istini za volju, RTS nije bio afirmativan onoliko koliko je bio, na primer Danas, ili neki drugi mediji, ali ja nisam u upravnim odborima tih kuća, pa me to manje potresa – kaže za Danas Nebojša Krstić, nekadašnji medijski savetnik Borisa Tadića, objašnjavajući razloge svoje ostavke koju je dao tokom vikenda.

* Šta je nedostajalo u tom izveštaju novinara RTS sa Zlatibora o kampu, kada je izveštaj bio potpuno korektan, neostrašćen i imao je sve strane?

– Taj je izveštaj bio afirmativan po taj kamp. U njemu je, istina, bilo elemenata zapitanosti da li je to baš korisno za decu, ali je većinom sadržaja u prilogu zaključeno da razloga za brigu nema, da se deca lepo druže i na svežem su vazduhu. Po mom sudu, paravojni kamp ne sme da se pretvori u priču treba li deca da se uče orijentaciji u prirodi. To je spin koji treba da zabašuri činjenicu da neko pokušava da legitimizuje stvaranje privatnih, stranačkih paravojnih kampova koji decu (i ne samo decu) zloupotrebljavaju za ko zna kakve svoje mračne političke ciljeve.

Dok se prikriva činjenica da se time krši sijaset zakona, od Ustava Republike Srbije (član 55), do Povelje UN o pravima deteta. Da i ne pominjem užasno loš uticaj na i onako loš imidž Srbije u svetu. Svih ovih dana na hrvatskim i nekim drugim komšijskim medijima ide priča o kampu uz komentare o „militarizaciji“, „fašizaciji“ Srbije koja, to tvrde zlonamerni pokazujući dečiji kamp kao dokaz, formira nekakav svoj „pravoslavni ISIS“. Sve su to vrlo opasne stvari koje je aktuelna srpska vlast, na vreme prepoznala i na primeren način reagovala.

* Da li ste svoje zamerke na račun kako kažete „sramnog izveštaja novinara sa Zlatibora“ pokušali da iznesete na sednicu Upravnog odbora RTS i šta vam je rečeno?

– Nisam mogao da čekam sednicu. Razmenio sam u cirkularnoj mejl komunikaciji sa članovima UO RTS, kao i sa generalnim direktorom RTS. Od direktora je stigao stav da je to bio normalan izveštaj o događaju.

* Da li je vaša ostavka na članstvo u UO RTS prihvaćena?

– Moja je ostavka neopoziva. Koliko se ja razumem u stvari, u takvim situacijama onaj ko me je izabrao (u ovom slučaju Savet Regulatornog tela za elektronske medije) ostavku treba samo da konstatuje, nema razloga da je usvaja.

* Bilo je više zamerki na račun izveštavanja novinara Javnog servisa, pa je čak i predsednik Vučić negodovao zbog izveštavanja sa Svetskog prvenstva u fudbalu tvrdeći da je morao da isključi ton da ne sluša komentatora tokom utakmice Rusija – Hrvatska. Zar to nije mešanje u rad RTS koji je servis svih građana, ali i u slobodu medija?

– Ja mislim da svaki TV pretplatnik, uključujući i predsednika Vučića, ima pravo na svoj kritički sud o programu RTS. To se podrazumeva. Moj problem je što mi članstvo u UO onemogućava da svoj građanski kritički stav iznesem, na šta sam upozoren, s pravom, od strane predsednika UO RTS. Problem je veći kada je po sredi nešto za šta ja mislim da je civilizacijski bitna stvar. Pre izvesnog vremena imao sam problem sa jednom emisijom RTS u kojoj je voditelj imao neutralan stav o tome treba li vakcinisati decu pa je sagovornicima iz dve suprotne strane ostavljeno da ubeđuju gledaoce u svoje stavove. Tada sam rekao da je to neprihvatljivo. Biti objektivan u informisanju ne znači da treba biti neutralan kada su civilizacijske i životno važne teme u pitanju. To vam je kao da pravite emisiju o tome treba li tući svoju ženu i onda prepustite zagovornicima suprotnih mišljenja da pobedi onaj ko lepše govori.

* Kako to da vam nimalo ne smeta što na RTS nema ni reči onoga što kaže opozicija, a pritom se kroz komentare kritikuje rad te iste opozicije, a da građani nisu upoznati o čemu se u stvarnosti radi, mada taj isti Javni servis neprekidno poručuje – da imamo pravo da znamo sve?

– Ovo je dobro pitanje zato što ono u sebi sadrži neka opšta mesta koja faktički nisu tačna. Ne samo da na programu RTS ima mišljenja opozicije, već je činjenica da na programu RTS ima više opozicije nego na bilo kom drugom mediju, uključujući one koji sebi vole da prikače prefiks „antirežimski“. Naime, RTS ima čitav jedan kanal, RTS2, koji direktno prenosi rad srpskog parlamenta. Za one koji ne znaju, parlament je mesto gde se vodi politika. To što opozicione stranke ne umeju da koriste skupštinsku govornicu, to što tokom zasedanja (pa time i TV prenosa) gotovo da uopšte i nisu u sali Skupštine, to je problem opozicije a ne RTS-a. Čini mi se da oni koji tvrde da opozicije nema na RTS-u očekuju da RTS prenosi njihove aktivnosti na Tviteru, jer na tvitovanje se i sveo gro opozicione aktivnosti.

* Ima toliko opozicije da dnevnici RTS liče na marketing vlade Srbije, vladajuće koalicije. Gde su priče o životu običnog građanina, njihovim problemima, a jasno je da RTS živi od TV pretplate tih istih građana?

– I ovo što kažete je nešto što slušam godinama. U Đinđićevo, pa u Koštuničino, pa u Tadićevo, pa sad u Vučićevo vreme. U svim tim periodima opozicija je imala isti set primedbi. Po mom sudu uvek je tu bilo malo realnog pokrića, a danas mi izgleda da postoji vrišteća nesrazmera između povike da nema opozicije na Javnom servisu, s jedne strane, i toga da opozicija nije u stanju da formuliše i ponudi nikakvu političku ideju, s druge. Čak mi se čini da su političke ideje i programi potpuno odbačeni od stane većine opozicionih stranaka i pokreta, kao neki nepotreban bagaž, a čitavo se delovanje svelo na proizvodnju uvreda, histerije i incidenata i na izmišljanje potpuno nesuvislih i abnormalnih stvari kakva je paravojni kamp za decu na Zlatiboru. Primedba da RTS ne govori o životu običnih građana može da potekne samo od onih koji uopšte ne gledaju program RTS i sve one emisije koje se isključivo time i bave i koja zahvaljujući mreži dopisništava o životu i problemima građana u svim delovima naše zemlje bolje izveštava od bilo kog drugog medija.

* Pojedini opozicioni predstavnici ocenjuju da Javni servis svih građana sve više počinje da liči na Pink u jednostranom i tendencioznom izveštavanju?

– Ne bih mogao da se složim sa tim pojedincima. To što govore da RTS sve više liči na Pink spada u već toliko puta viđenu mantru i služi da maskira totalnu nesposobnost i nekompetenciju onih koji sebe iz milošte i bez ikakvog pokrića zovu „liderima“ opozicije.

* Kako to da vam ne smeta što nas RTS zasipa neprekidno reprizama, red „Bolji život“, red „Selo gori baba se češlja“. Zar to nije atak na inteligenciju običnog gledaoca?

– Ni tu se ne slažem s vama. RTS je najveći proizvođač domaćeg igranog programa u Srbiji. E sad, da li se vama sviđaju te serije, to je pitanje ličnih afiniteta, ali činjenica da su serije RTS-a u vrhu gledanosti pokazuje da se ni većina gledalaca ne slaže s vama.

* Šta ste vi lično učinili da se poboljša program RTS, osim što ste zbog kampa podneli ostavku?

– Tu je odgovor vrlo jednostavan i on glasi – ništa nisam učinio na poboljšanju programa, a kada sam shvatio da ništa i ne mogu da učinim, dao sam ostavku.