Medalja za hrabrost umesto penzije

Omerović (52), koga svi u Nišu znaju kao Omera, rođen je u Jajcu, a u Srbiji živi 33 godine. Ima dva sina sa ženom „koja je Srpkinja“. Instruktor je skijanja, alpinizma i padobranstva, sa skoro 1.600 skokova, a majstor je džudoa i kik-boksa. U 63. padobransku brigadu ušao je 1980. i u njoj proveo 14 godina. Za to vreme u jedinici je završio sve diverzantske, obaveštajno-bezbedonosne i policijske škole. U toku opitnog skoka sa novim vojnim padobranima 15. februara 1990. otkazali su mu i glavni i pomoćni padobran, pa je sa visine od 2.650 metara, brzinom od 120 kilometara na čas, pao na betonsko igralište, kroz krošnju drveta. Čudom je preživeo, ali je zadobio 17 preloma i proglašen je invalidom. Vratio se u stroj i od juna 1991. godine sa jedinicom prošao ratišta u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i Bosni i Hercegovini, gde se, kako kaže, „borio protiv svog naroda“. Ceo rat proveo je na dužnosti zamenika načelnika Odeljenja bezbednosti u 63. padobranskoj. Odlikovan je Medaljom za hrabrost i u toku rata unapređen u čin oficira – poručnika.

– Moji problemi počinju posle ukidanja JNA i formiranja Vojske Jugoslavije. Preko noći u jedinicu je stigla depeša Generalštaba, datirana na 15. februar 1993. godine, po kojoj starešine nesrpske nacionalnosti moraju da budu smenjene sa dužnosti i otpušteni iz Vojske Jugoslavije. Sledeće godine, kao musliman, morao sam da napustim svoju jedinicu pod prisilom i pretnjom, koja je na mene vršena od strane pojedinih pripadnika Službe vojne bezbednosti, koji su bili ratni profiteri iz moje brigade, i zbog toga i sankcionisani. Tada mi je anonimno prećeno, a i mojoj supruzi telefonom, da ću biti ubijen ukoliko ne napustim jedinicu – navodi Omerović u pismu predsedniku Tomislavu Nikoliću, u kojem traži prijem kako bi detaljno objasnio svoj slučaj, a i „još ponešto“.

On precizira za Danas da je kada su započeli pritisci na njega odlučio da podnese zahtev za invalidsku penziju, koja mu je već bila ponuđena kada je pao zbog otkazivanja padobrana. Pošto je imao „papir“ da je invalid 30 odsto, u Komisiji za ocenu sposobnosti u Vojnoj bolnici u Nišu dobio je preporuku za penziju. Ali, na Višoj komisiji VMA dobio je ocenu da je „radno sposoban“ jer su, kako kaže, pojedini pripadnici Službe vojne bezbednosti direktno uticali na lekare. „Već je bio trend da se starešinama nesrpske nacionalnosti ne daje ništa“.

Prihvatio je u to vreme novu dužnost koja mu je ponuđena – v.d. komandanta pozadinske čete, kojoj je jedan od glavnih zadataka bilo pripremanje hrane za jedinicu. U atmosferi pritisaka počelo je da mu pada na pamet da je to „veoma dobro mesto da mu neko namesti igru“ i da završi u zatvoru. Uplašio se da bi i sam mogao da učini nešto „što bi moglo da ga košta mnogo skuplje nego eventualni odlazak iz jedinice“. Tada je podneo formalni zahtev za prestanak vojne službe, a u njemu jasno naveo da to čini jer „ne može više da podnese psihičko maltertiranje“.

Nešto kasnije započeo je pravnu bitku za penziju koju nije dobio jer je „samoinicijativno napustio službu“. Prošao je sve sudske instance u zemlji, uključujući Vrhovni sud i Ustavni sud Srbije. Najbliži penziji bio je 2009, kada je Vrhovni sud Srbije naložio Ministarstvu odbrane da odluči po njegovom zahtevu za ukidanje naredbe o prestanku njegove vojne službe. Ministarstvo je, međutim, odlučilo da odbije njegov zahtev kao neosnovan uz obrazloženje da „ne postoji pravosnažna sudska odluka koja potvrđuje da je postojala prinuda“ koja ga je naterala da ode iz Vojske. Pre nešto više od tri godine pokrenuo je postupak u Strazburu i uskoro očekuje presudu.

– Ni posle 12 godina povlačenja po raznim sudovima penziju nisam uspeo da dobijem. Kako se zbog toga osećam? Bedno. Zar od države za koju sam se borio časno i pošteno, bez i jedne mrlje, i dao joj deo sebe, nisam zaslužio ni toliko? Kada vam država za koju ste bili spremni da date život na taj način okrene leđa, to vas mnogo boli, i kao čoveka i kao patriotu – kaže.

Ipak, veruje da je pravda na njegovoj strani i da će to utvrdi „beli svet“, ako već neće njegova država. Za sada živi od kik-boks kluba koji je otvorio. U njemu je, kaže, napravio dosta šampiona. Ponosan je na tu decu, kao što je bio i jeste na svoje vojnike i drugove iz jedinice. O njega su se ogrešili neki drugi, koji ni u ratu ni danas nemaju puno razloga za ponos, kaže.

Zamalo da ostane bez stana

– Samo 15-ak dana po mom skidanju iz Vojske stigla je i presuda Vojnog suda da vratim stan. Nisam uspeo da ga otkupim od Vojske jer sam bio na ratištima, a kada sam se vratio sa fronta i to hteo da učinim, tražili su mi srpsko državljanstvo, koje u tom trenutku nisam imao, bez obzira što sam već 14 godina živeo u Srbiji. I u oduzimanje stana direktno je bila upletena Služba vojne bezbednosti, za šta takođe imam dokaze. Posle četiri godine suđenja i peripetija svake vrste stan nam je ipak ostao – kaže Omerović.