Medijska pismenost kao lek za dezinformisanje i manipulaciju

Iako smo godinama unazad svedoci da je sve više tekstova u domaćim medijima u kojima se koristi senzacionalistička terminologija, a sve češće i govor agresivnosi i mržnje, taj trend dostigao je vrhunac tokom 2019. godine. O tome najbolje svedoče rezultati nedavno sprovedenog istraživanja Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.“, koji pokazuju da svaki medij u Srbiji svakoga dana prosečno objavi 23 teksta koji sadrže neke od elemenata agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma.

Takvo izveštavanje medija u praksi dovodi do desenzitivizacije javnosti na agresivnost i nasilje raznih vrsta, i što je najopasnije – dodatno legitimizuje takva osećanja, pa čak i nasilno delovanje. Dodatan problem predstavlja činjenica da je agresivna komunikacija postala uobičajen način za obračunavanje sa političkim neistomišljenicima, a mediji se već godinama unazad koriste kao najefikasnije sredstvo za  diskreditovanje „protivnika“ u javnosti, najčešće korišćenjem paušalnih ocena i etiketiranja bez dokaza.

U prilog takvoj praksi ide i izuzetno skroman nivo medijske pismenosti građana Srbije koji ih dodatno sputava u proceni da li i kada ih neko laže, manipuliše i kreira iskrivljenu medijsku stvarnost. Zato je već danas medijska pismenost postala preduslov za objektivno informisanog građanina, ali i za odbranu demokratije u XXI veku.

Bez medijske pismenosti nema objektivnog informisanja

Medijska pismenost, tj. razvoj kritičkih i digitalnih kompetencija, pogotovo kad je reč o mladim ljudima, od presudnog je značaja za jačanje otpornosti društva na dezinformacije. Ona je ključan faktor koji građanima olakšava donošenje političkih odluka u digitalnom dobu i predstavlja preduslov moderne demokratije.

Bez građana koji su sposobni da razumeju i selektuju informacije objavljene u medijima, da prepoznaju pokušaje medijskih obmana koje direktno utiču na njihov svakodnevni život, nema demokratskog društva ni učešća građana u procesima koji ih se najdirektnije tiču, tvrdi izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije Ivana Stevanović.

„Medijska pismenost je preduslov za kritičko posmatranje društva u kojem živimo, ali i za donošenje svakodnevnih životnih odluka koje su bazirane na činjenicama. Naši građani su sluđeni sveopštom halabukom lažnih vesti, čiji je cilj samo jedan: izolovati ih u sopstvene mikrokosmose, što dalje od javne arene i bilo kakvog pokušaja da utiču na društvo u kojem žive“, objašnjava Stevanović.

Maja Zarić, rukovodilac grupe za međunarodnu saradnju, evropske integracije, programiranje i sprovođenje programa i projekata finansiranih iz međunarodnih fondova u oblasti javnog informisanja Ministarstva kulture i informisanja, kaže da je svrha podizanja nivoa medijske pismenosti da se građanima svih uzrasta omogući da se lakše kreću u savremenom informativnom okruženju i donose kvalitetne odluke, da budu angažovani u društvenom, ekonomskom i političkom životu.

„Medijska pismenost je skup znanja i veština koje jačaju kompetencije građana da podstiču dijalog, međusobno razumevanje, toleranciju i socijalnu uključenost. Naravno, ove kompetencije treba jačati i kod državnih institucija, regulatornog i samoregulatornog tela, medija, oglašivača, civilnog sektora, akademije i svih aktera koji učestvuju u javnom medijskom prostoru“, objašnjava Zarić.

S druge strane, projekt menadžerka u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) Maja Vasić Nikolić ističe da medijska pismenost može da osvesti građane, da ih suoči sa ogoljenom suštinom medijskih poruka u etru i motiviše ih da upitaju šta je istina, ali ne i da ublaži negativne posledice vrednosnog sunovrata.

„Svest o tome da nas lažu, da manipulišu najbazičnijim osećanjima, te veštine koje nam pomažu da razaznamo informisanje od manipulacije – sve to danas nije dovoljno bez osnovnog vaspitanja, vrednosti, bez funkcionalnog obrazovnog sistema, demokratskog duha, itd. Mislim da danas konzumentima nije uvek bitno da li je informacija istinita ili ne, a zastrašujuće mi deluje to što će, ako i kada im postane bitno, biti kasno“, dodaje Vasić Nikolić.

Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) upozorava da se medijska pismenost mora sagledati i u kontekstu stanja političke pismenosti, odnosno sposobnosti javnosti da kroz deliberativne forme definiše i obezbedi realizaciju svojih interesa, kao i da su u kontekstu Srbije dometi medijske pismenosti ipak ograničene.

„BIRODI-jeva višegodišnja istraživanja ukazuju da mi imamo krizu javnosti, odnosno da su nastale dve forme javnosti, pasivna i hibridna. U takvom ambijentu medijska pismenost postaje nemoćna pred propagandom i odmazdom. Oni koji imaju šta da kažu u strahu se povlače“, kaže Gavrilović.

Kako unaprediti medijsku pismenost?

Maja Vasić Nikolić smatra da država nema nikakav interes u tome da medijski opismenjava građane, što ostavlja brojne nevladine organizacije koje se bave ovom temom da razvijaju i sprovode različite edukativne programe i kontinuirano rade na tome da šire svoju ciljnu grupu i razvijaju nove metode širenja svesti i znanja o važnosti medijske pismenosti.

„Organizacije poput Novosadske novinarske škole, program ’Saznaj i razaznaj’, izdavačka kuća Clio, te novinarska udruženja, Savet za štampu i drugi igraju važnu ulogu u ovoj borbi. Tu bih naglasila i važnost svake osobe pojedinačno, tih ’agenata promena’ u društvu, koji svakodnevno daju sve od sebe da unaprede svest svojih sugrađana. To su predani nastavnici i profesori, aktivisti, novinari koji nastavljaju da insistiraju na utvrđenim standardima i vrednostima koje ih motivišu“, kaže Vasić Nikolić.

Po njenom mišljenju problem je u tome što upravo prosvetni radnici često nemaju kapacitete (etičke, moralne, ekonomske, tehničke i bilo koje druge) da se uhvate u koštac sa ovom kompleksnom temom, a kad to učine, nažalost, neki bivaju i sankcionisani od kolektiva i okoline. Takođe, smatra da država mora da prestane da finansira medije koji su neslavni šampioni u kršenju Kodeksa novinara Srbije i u proizvodnji dezinformacija.

Sa druge strane, Maja Zarić navodi da Ministarstvo kulture i informisanja svake godine kroz konkurse sufinansira medijske sadržaje od javnog interesa, a takođe podržava i projekte profesionalizacije u oblasti medija i informisanja.

„Oformili smo radnu grupu koja radi na izradi Priručnika za medijsku pismenost za nastavnike, a koju tehnički podržava projekat EU. Takođe, preuzeli smo inicijativu umrežavanja aktera u oblasti medijske pismenosti kroz sastanke koordinacije koji se u Ministarstvu održavaju nekoliko puta godišnje, u cilju razmene informacija i koordinacije aktivnosti državnih institucija, regulatora, međunarodnih organizacija, medijskih i strukovnih udruženja, akademije, projekata, civilnog društva i industrije“, ističe naša sagovornica.

Tokom 2013. godine u dva zakona o obrazovanju uveden je pojam medijske pismenosti. U pitanju su Zakon o osnovnom obrazovanju (Službeni glasnik RS 55/13) u članu 21. i Zakon o obrazovanju odraslih (Službeni glasnik RS 55/13) u članu 43. u kontekstu planova i programa za odrasle, objašnjava Zarić.

„U septembru 2018. u program srednjih škola u Srbiji uveden je ’Jezik, mediji i kultura’ kao izborni predmet i, prema našim saznanjima, srednjoškolci ga rado biraju. Osnovana je interresorna Radna grupa za izradu Priručnika za unapređenje i razvoj medijske pismenosti u preduniverzitetskom obrazovanju, a njen rad je podržan od strane projekta EU ’Pomoć medijskim reformama’. Nacrt teksta priručnika bio je prosleđen i svim akterima u ovoj oblasti sa kojima sarađujemo u cilju prikupljanja komentara i sugestija. Trenutno se nalazimo u fazi kada komentare inkorporiramo u tekst nakon čega ćemo realizovati niz radionica u preduniverzitetskim ustanovama“, navodi Zarić i dodaje da je cilj Ministarstva u sledećoj fazi obuka nastavnika i primena priručnika.

Neophodna i promena medijske regulative

Na pitanje šta bi moglo da se učini ovog trenutka da se nivo medijske pismenosti popravi, Zoran Gavrilović odgovara da je u društvu u kojem su mediji oteti od „klijentelističke ekipe“ i pretvoreni u „trube i batine“, prvi korak revitalizacija regulatornog okvira u oblasti medija.

„Srbiji je potrebna medijska reforma koja će medijima vratiti izvornu funkciju, a to je informisanje, analiziranje, pozivanje na odgovornost, istraživanje. Bez toga bilo kakva akcija, čak i ona koja obuhvata uvođenje medijske pismenosti u obrazovni sistem, neće dovesti ni do malih promena“, smatra Gavrilović.

Govoreći o fenomenu samoinformisanja, Gavrilović navodi da se on ogleda u činjenici da se građani, pre svega mladi i više obrazovani, informišu preko društvenih mreža i izvora koji su van novinarske profesije.

„Takav način informisanja je idealno mesto za manipulacije koje mogu da imaju pogubne posledice po društvo. Pronalazak rešenja za samoinformisanje građana, odnosno sprečavanje tzv. fakenews-a jeste nešto sto može biti urgentno, ali ne i održivo rešenje“, ističe Gavrilović.

Sličnog mišljenja je i Ivana Stevanović, koja ističe da na prvom mestu mediji moraju da se upristoje i profesionalizuju.

„To znači da REM počne ozbiljno da se bavi svojim poslom i bespogovorno stane na put svakom govoru mržnje u elektronskim medijima, a nadležno ministarstvo da podrži Savet za štampu tako što će obavezati lokalne samouprave da kontinuirano kršenje Kodeksa novinara bude diskriminatroni uslov za učešće na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata“, navodi Stevanović.

Po njenim rečima medijska pismenost treba da bude obrađena interdisciplinarno, u svim onim obaveznim predmetima u kojima to ima smisla.

„Dokle god mediji sami ne daju prvi i najvažniji primer kako izgleda profesionalno i nezavisno informisanje u javnom interesu, čini mi se da obrazovni sistem ne može da dovede do značajnijih pomaka. Jedno ćemo učiti u školi, a drugo gledati u životu, kao što smo do sada već toliko puta činili. Tako pravimo ciničnu naciju“, zaključuje Stevanović.

Finska lider u nivou medijske pismenosti u Evropi, Srbija na dnu liste

Po Indeksu medijske pismenosti koji je u martu 2018. predstavio Institut za otvoreno društvo u Sofiji, Finska se nalazi na vrhu liste evropskih zemalja. Slede je Danska, Holandija, Švedska, Estonija, Irska, Belgija, Nemačka, Island, dok se na samom dnu liste nalaze Srbija, Bugarska, Crna Gora, BiH, Albanija, Turska i Makedonija. U Finskoj se medijsko obrazovanje primenjuje svuda gde postoje deca i omladina, ne samo u vrtićima i školama već i u bibliotekama, igraonicama, omladinskim centrima, čak i u virtuelnim zajednicama i digitalnim igrama. I upravo je visok nivo medijske pismenosti građana ono što medije u Finskoj primorava da se pridržavaju visokih profesionalnih standarda.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija – kako jezik agresivnosti i senzacionalistički narativi utiču na pojedince i društvo“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.