Milena i Iva će se suočiti sa Aleksićem

Svedočenje je trajalo više od četiri sata gde je Iva, prema rečima njenog advokata Jugoslava Tintora, dala detaljan iskaz tužilaštvu o svemu što je godinama preživljavala u školi glume.

– Iva se držala dobro, iako sve što traje četiri sata iscrpljuje čoveka, a kamoli ova vrsta svedočenja. Ni Milena ni Iva, niti ja u njihovo ime, nismo tražili institut zaštićenog svedoka, odnosno procesnu zaštitu u smislu da svedoče iz posebne prostorije preko zatamljenog stakla i slično. One su smogle snage i da izađu u javnost a biće spremne i da se suoče sa Aleksićem, ako i kada bude došlo do takvog susreta – naglašava Tintor, dodajući da one apsolutno stoje iza onoga što su rekle i to pod zakletvom.

Iva Ilinčić je juče u Palatu pravde stigla u pratnji oca Srđana Ilinčića, beogradskog advokata, ali i zastupnika Denisa Bećirića i Jugoslava Tintora.

Otac Srđan nije prisustvovao saslušanju, na Ivin zahtev, istakavši da je u ovom slučaju „malo više otac nego advokat“.

Prema našim saznanjima, do kraja naredne sedmice trebalo bi da budu saslušane još dve devojke koje su prijavile Aleksića, dok je jedna od njih maloletna.

Aleksiću je nedavno određen pritvor do 30 dana a sumnjiči se za 15 krivičnih dela – silovanja i polnog uznemiravanja.

Proces koji su pokrenule Milena Radulović i Iva Ilinčić, zajedno sa ostalim devojkama koje su prijavile Aleksića, pokrenuo je niz reakcija širom regiona ohrabrivši mnoge devojke da govore o svojim iskustvima, ali i brojne institucije, pre svega fakultete, da se pozabave ovim pitanjem i pozovu studentkinje da prijave nasilje ili zlostavljanje.

Međutim, slučaj silovanja u školi glume ukazao je i na širu sliku položaja žena u društvu i način na koji se one tretiraju.

Drastičan primer je upravo Pravni fakultet u Beogradu u čijem Standardu rada postoji vrlo sporan član koji se odnosi na pravila oblačenja studenata i studentkinja.

„Nastavnici/saradnici će udaljiti s ispita, odnosno vežbi/predavanja studente/studentkinje koji su neprikladno obučeni – bilo u smislu neurednosti ili ignorisanja elementarnih uzusa izgleda u obrazovnim institucijama, a pogotovo u smislu davanja povoda – upravo izgledom, oblačenjem ili ponašanjem – za seksualno uznemiravanje, rasnu, versku i druge oblike diskriminacije ili narušavanje pozicije Fakulteta kao politički neutralne institucije“, piše u članu 120 Standarda rada Pravnog fakulteta.

Nije sporno da renomiranoj ustanovi postoje pravila o neprikladnom oblačenju, ali je i te kako sporno da se izgled i oblačenje karakterišu kao „davanje povoda“ za seksualno uznemiravanje.

Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC) ocenjuje za Danas, u vezi ovog člana Standarda rada Pravnog fakulteta, da je duboko problematična pretpostavka na kojoj je odredba zasnovana – ne polazi se od toga da se studentima i studentkinjama garantuje da im se nijedan vid diskriminacije ili seksualnog uznemiravanja neće desiti, već od toga da su oni ti koji svojim ponašanjem, izgledom, oblačenjem, to treba da spreče.

– Iako druge odredbe Standarda rada Pravnog fakulteta zabranjuju seksualno uznemiravanje i diskriminaciju po različitim osnovama, ova odredba nije smela da ostavlja prostor za tumačenje da su žrtve te koje izazivaju i daju povoda za ovakvo ponašanje. Dakle, i pored drugih odredbi, ovaj član nije smeo tako da glasi, pogotovo ne u najvažnijoj obrazovnoj ustanovi u državi koja se bavi pitanjem prava i pravde – naglašava Pavlović. Ona dodaje da je odredba posebno problematična kada se stavi u kontekst da su svaka treća studentkinja ili student doživeli neki vid seksualnog uznemiravanja od strane zaposlenih na fakultetima u Srbiji, što je pokazalo istraživanje AŽC iz 2018. godine.

Kako navodi, najčešći vid seksualnog uznemiravanja od strane zaposlenih jeste pričanje seksualnih šala, gledanje na način da se studenti i studentkinje osećaju neprijatno ili skretanje razgovora o studiranju na seksualne teme.

– Zbog svega rečenog, Autonomni ženski centar je u okviru kampanje „Mogu da neću“ pokrenuo inicijativu da fakulteti uvedu odredbe protiv seksualnog uznemiravanja. Do skoro, takav interni dokument specifično posvećen upravo ovoj problematici imao je samo Fakultet političkih nauka koji ga je doneo 2014, s tim da nije poznato da li je uopšte primenjivan, odnosno koliko studentkinje i studenti znaju da on postoji. U međuvremenu, pravilnike o zabrani seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja, uz detaljne odredbe o tome kako funkcioniše prevencija, a kako proces prijave, dokazivanja i kakve su sankcije, usvojili su i Pravni fakultet Univerziteta UNION, Filozofski fakultet UB i Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju UB, uz manje ili više dobre odredbe – ističe Pavlović.

Ono što dodatno demotiviše žrtve seksualnog nasilja da ga prijave je strah od stigmatizacije, koju vidimo i u aktuelnom slučaju.

Novinar Vukašin Obradović uporedio je za Danas proces koji se vodi protiv Aleksića u odnosu na slični koji je pre skoro dve decenije vođen protiv vladike Pahomija.

Žrtve su čak 11 puta morale da daju iskaze, pa i da se suoče sa počiniocem što je nekima od njih stvorilo doživotnu traumu.

Četiri dečaka su tada optužila vladiku vranjskog, ali su dva procesa okončana zastarevanjem, a u druga dva je vladika proglašen nevinim.

– Proces je trajao čak sedam godina. I tek nakon njegovog završetka, godinama kasnije, sud je utvrdio da je tokom postupka bilo propusta i naložio da se oštećenima plati odšteta. Međutim, to nikakve pravne posledice nije imalo po Pahomija. On je iza sebe imao SPC i državu, bio je nedodirljiv. Bojim se da bi se postupak protiv njega, da se danas vodi, isto završio jer je sprega države i crkve nikada jača – ocenjuje Obradović.

Prema njegovim rečima, postupak koji su žrtve Miroslava Aleksića pokrenule je drugačiji jer Aleksić „bar za sada“ nema podršku moćnika i države, a čak su mu i najbliži saradnici okrenuli leđa.

– Devojke imaju podršku javnog mnjenja, tu je i svakodnevno izveštavanje medija koje je u slučaju Pahomija izostalo. Međutim, nedopustivo je da iskazi sa saslušanja dospevaju u tabloide, jer „cure“ iz tužilaštva ili od advokata. Takođe bi sam proces davanja iskaza žrtava morao da se humanizuje, kako one bi po nekoliko puta pričale istu priču i preživljavale traumu. U nekim zemljama žrtve daju iskaz putem video linka – ukazuje Obradović i dodaje da su da su to stvari koje bi sistemski trebalo da se reše, jer demotivišu žrtve da se obrate institucijama kada su u pitanju seksualni zločini.