Muzej Olje Ivanjicki

Sto godina od rođenja Milene Pavlović Barili obeleženo je izložbom „Ključevi snova“ u okviru projekta „Muzej u pokretu“ Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Izložba lepa, nalik Mileni. No, to „Muzej u pokretu“ i mada su autori imali drugo na umu, istovremeno zvuči i kao metafora. Muzeji u pokretu i spomen-sobe su lakši način da se bar neki delić duga prilikom obletnica od rođenja ili smrti velikih umetnica oduži, u instant-kulturama kakva je naša. U Srbiji je lakše podići stotine ružnih zgradurina namenjenih trange-frange trgovinskim centrima i sličnim namenama nego sagraditi muzeje umetnicima koji zaslužuju najveće počasti.

Elem, ovih dana aktuelna je priča o sporu koji se vodi između Republike Srbije i Fonda „Olga Olja Ivanjicki“ oko njene zaostavštine. Olja Ivanjicki ostavila je i 150.000 evra za izgradnju muzeja u kojem bi bila sačuvana njena, ali i dela slikara, njenih prijatelja i savremenika. Izgradnja muzeja ne može da počne dok se ovaj spor ne reši. Na stranu pitanje da li bi do izgradnje muzeja uopšte došlo da slikarka nije ostavila novac za to. Ali, mora li se sada odugovlačiti sa početkom izgradnje? Ima li nade da u leto, 2010. prvu godišnjicu od smrti slikarke obeležimo u njenom muzeju? Ima li šanse da se niko ni sa kim ne posvađa oko ovog projekta, već da se svi sporovi ostave po strani i smesta otpočne izgradnja Muzeja?

Olja Ivanjicki želela je i za života smo je čuli kada govori da sanja o tome da u Beogradu sagradi svoj muzej, poput Dalijevog u Figerasu. Ideju o svom muzeju, koji je zvala „Građevina sinteze“, Olja je prvi put zabeležila 1958. i to je bio njen cilj. Njeni prijatelji tvrde da je svoj umetnički put usmerila ka tome da iza nje ostane muzej za generacije koje dolaze posle nas. Smrt je pretekla Olju, ali ostala je obaveza. Da li će je odužiti Srbija, Beograd, fondovi, to ne sme da bude predmet javnih prepucavanja po medijima, to mora da se uradi elegantno, oljistički, u tišini, a mi da vidimo kako Muzej Olje Ivanjicki postaje stvarna a ne samo njena imaginarna građevina. Ovaj tekst je dobronamerni apel onima koji imaju moć da ovo pitanje hitno reše na primeren način.

Tek zanimljiva koincidencija, ili „ništa nije koincidencija“ kako je govorila Olja Ivanjicki, jeste sadržaj jednog malog, nedavno tek (čini mi se) pronađenog eseja Isidore Sekulić, pod nazivom „Beograd, i povodom jedne izložbe“, objavljen 1935. godine od nepoznatog izdavača:

„Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. (…) Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. (…) Nikome još, kao El Greku Toledo, Beograd nije postao kosmična vizija. Slikaju ga u vidu neke gluve ulice, detalja periferijskog. A Beograd se umetnički može komponovati samo sa celim visom svojim, i sa celim svojim velikim nebesima, koja su svako predveče ili nebesa nad Golgotom, ili nebesa vaznesenja, ili suda božjeg, ili lepote rajske.“

„Nema još sinteze“ u odnosu između Beograda i njegovih umetnika, napisala je Isidora. Olja je želela da napravi Muzej „Građevinu sinteze“. „Nikome još Beograd nije postao kosmična vizija“, napisala je Isidora. Olji je Beograd bio to, ili je Olja Beogradu i Srbiji bila to, svejedno. Kosmička vizija. Možda izgradnja Oljinog muzeja može da donese tu sintezu. Beogradu i Srbiji koji poznaju uglavnom samo antitezu političkog komuniciranja, kroz koju se onda sve prelama. Na loš, nedopustiv način. Ne poštuje se tišina, ne oćuti se ništa čak ni iz pijeteta. Kakofonija nesuglasica kao model života bez sinteze.

Muzeji u pokretu su samo pokretni mostovi, naravno dobrodošli i dragi, bajpasovi koji premošćuju tu još uvek neprisutnu stabilnost sinteze umetnosti, umetnika njihovog dela, i duga koji ova država i njen prestoni grad imaju prema tom delu, prema toj prošlosti, a jedino tako i budućnosti. Ne čekajte sa sintezom Olje Ivanjicki. Izgradite prvo muzej. Posle se raspravite, ako treba i na sudu.