Nagrada „Nikola Burzan“ Živanoviću, Ćuk, Miloševiću i Laziću

Kao i čitavu državu, i redakciju našeg lista je zajednička opasnost od širenja epidemije izbacila iz redovnog koloseka, te je radi zaštite zdravlja svih novinara i drugih zaposlenih, velika većina naših kolega upućena na bezbedniji rad od kuće. Ne i ova četvorka.

Kao deo malog tima koji je preuzeo na sebe da novine uprkos svim rizicima nastave da izlaze, Živanović, Ćuk, Milošević i Lazić su bez dana odmora i podređujući svoje lično zdravlje, kao i zdravlje svojih porodica interesima redakcije, presudno doprineli tome da čitaoci Danasa budu objektivno i redovno informisani čak i u ovako vanrednim okolnostima.

To, međutim, nije dovoljno za „Burzana“.

Nagrada koja nosi ime po jednom od osnivača našeg lista, dodeljuje se za izuzetne profesionalne visine i mogu je dobiti samo najizvrsniji među nama, oni koji su svojim posebnim talentom, zalaganjem i karakterom doprineli da Danas bude bolji.

Vlada, koji je u vreme pandemije svom novinarskom poslu dodao i poveliki komad uredničkog.

Koji je prvi dolazio i poslednji odlazio, tek kad se uveri da su svi drugi bezbedno stigli kućama, i koji je uprkos tome svakog dana jedinstvenim darom da uoči multidisciplinarne odnose, osvetljavao veze sporta, ekonomije i međunarodne politike, a na sve to još uspevajući da svojim reportažama čitaocima ulije preko potrebni optimizam, uvek tražeći vedro parče stvarnosti, čak i tamo gde ga drugi ne bi našao.

U vreme kad su pandemijski strahovi paralisali ljude, njega nisu.

Aleksandra, van klišea i protiv klišea, novinar smisla, pisac čiji su intervjui društvene disekcije tamo gde ih najmanje očekujete, zbunjujuć sagovornik svojim sagovornicima, sasvim svoja i iskrena, odavno se mogla naći na ovom mestu.

Aca, nevidljiv čovek za kompjuterom, ona ključna poluga koja pokreće mehanizam, koju možda prenebregavamo, a bez koje sve staje.

Iako bi neko drugi u vanrednom stanju video razlog da popusti standarde, on nije.

Tiho i nenametljivo, držeći se načela da strana mora da liči na nešto, i kad nema vremena, i kad nema resursa, i kad su urednici nerazumni, znajući da će takav trud malo ko primetiti i još manje ceniti, postarao se da „vanredni“ Danas ni po čemu ne odstupa od „redovnog“.

Zoran, čovek s „najlakšim“ zadatkom na svetu, da novine proda ljudima kojima je zabranjeno da izađu napolje da ih kupe.

Nekakvom alhemijom, nepoznatom novinarima, i o kojoj novinari retko kad uopšte i razmišljaju, on je uspeo.

Svaki dan tu, svaki dan od pomoći redakciji, a sam bez pomoći redakcije. Zahvaljujući njemu, Danas je još jedan udarac primio uspravno.

Ponosni smo što ovo četvoro ljudi možemo da zovemo svojim kolegama.