Natezanje konopa

Tekst je bio pisan mojom rodnom ekavicom, a osvanuo je na ijekavskom. Bila sam ponosna. Eto, pomislila sam, prevedena sam na strani jezik. Koji, istina, od mog maternjeg razlikuje zamena jata, još neke sitne morfološke razlike i neznatno veće leksičke. Koji pritom vrlo dobro razumem, tečno čitam i bez problema govorim kad se potrudim. Dakle, smanji doživljaj, pomislila sam minut pošto sam se osetila ponosnom.

Kada su nam se cepali jezici jedan od profesora dao je legitimitet promenama ovim objašnjenjem: odvajanje jezika možda nema utemeljenje u lingvistici ali za ovaj proces postoje dovoljni sociolingvistički razlozi. OK, pije vodu. Jezik je društveni fenomen, društveno-političke okolnosti menjaju i normu, jezičku politiku, ime jezika itd. I to je OK. Ipak… Nije u pitanju sam jezik nego dečje prepucavanje šta je čije. Čiji je Tesla, čiji je Desnica, čiji je Selimović… Uz ovo ide i pitanje šta nije čije, jer bez toga sve naše nije dovoljno razgraničeno pa ni dovoljno izvrsno. Više puta se desilo da me neko od jezičkih purista opomene da je upotrebljeni sufiks hrvatski pa da se ispravim i prevedem se na srpski. Nisam tada ispadala manje Srpkinja, kao što ni Hrvati nisu manje Evropljani kad im se omakne neka nedozvoljena jezička jedinica koja je prilikom rastave u krvi pripala drugoj strani. Nevolja je ovo: postoje elementi što nemaju jasnu teritorijalnu pripadnost pa ih mi „po sluhu“ prihvatamo ili odbijamo. Recimo: zapeta i točka su rusizmi. Zašto je onda zarez manje srpski, a točka strogo hrvatska? Kad obe reči „pripadaju“ Rusima.

Jezikom se često bave oni koji o jeziku ne znaju mnogo a ubeđeni su da imaju posebno istančano čulo za ovu temu. Tako jezik postaje jedino stvar akcenta, nastavaka, domaće/strane leksike ili čvrstog stava o rodno (ne)korektnoj upotrebi određene grupe reči. Sada i omiljenog pitanja: pripadnosti. Gledala sam ko je sve potpisao Deklaraciju i tražila svoje lingvističke autoritete. Nisam ih pronašla. Izuzev, naravno, profesora Bugarskog. Spavaju, bave se drugim temama ili se ne slažu, ne znam.

Jezik je veoma vitalan organizam (ili sistem sistema), otporan na razne temperaturne promene i habanja. Živi dok žive njegovi govornici i trpi političko ugnjetavanje, otprilike kao i oni.

Da li će se implementirati ideja o zajedničkom jeziku? Sumnjam. To bi zahtevalo pokretanje zdravog razuma, a region nije poznat po zdravorazumskom pristupu. Plus, bilo bi oduzeto ozbiljno sredstvo manipulacije. Ko bi to prihvatio?