Nedopustive razmere govora agresivnosti i mržnje u medijima

Ovo pokazuju najnoviji podaci istraživanja koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom „Komunikativna agresija u Srbiji 2019.“ u periodu od 15. septembra do 15. oktobra ove godine.

Rezultati istraživanja pokazuju da je u navedenom periodu od mesec dana u najčitanijim štampanim i onlajn medijima u zemlji, tačnije u osam dnevnih listova i 20 najčitanijih portala, objavljeno ukupno 19.964 teksta sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, odnosno prosečno 644 takva teksta svakoga dana.

Agresivna komunikacija šest puta je prisutnija u onlajn sferi u odnosu na štampane medije jer je na informativnim portalima objavljeno čak 86 odsto problematičnih tekstova u kojima je prisutan govor mržnje, senzacionalizam i agresija (17.169 tekstova), dok je u dnevnoj štampi objavljeno 14 odsto (2795 tekstova).

O efektima ovakve medijske prakse najbolje svedoče konkretni primeri, a jedan od najeklatantnijih u ovoj godini je napad na vlasnika pekare Roma u Borči, Mona Đuraja, iz aprila ove godine.

Jedna fotografija na kojoj rođak pekara iz Borče pokazuje dvoglavog orla, albanski nacionalni simbol, koju su pojedini korisnici podelili na društvenim mrežama uz brojne pogrdne izraze i pretnje, bila je povod za medije da danima izveštavaju o ovome. Problem je u tome što su u tekstovima domaćih tabloida upravo agresivnost, mržnja i napadi bili osnovno obeležje, a reakcije publike bile su vidljive momentalno.

Prvo u komentarima čitalaca na objavljene tekstove u kojima se upućuju direktni pozivi na fizičko nasilje, čak i ubistva, a mnogi od tih komentara ni do danas nisu uklonjeni. Ubrzo su se reakcije iz onlajn sfere prenele i na ulice Borče i glavnog grada, a kao posledica svih tih dešavanja pretnje su počeli da dobijaju i drugi pripadnici albanske nacionalnosti koji nisu čak ni spomenuti u medijskim izveštajima.

Tabloidi su sve vreme pojačavali negativna osećanja i emocije kod publike i tako direktno uticali na mobilizaciju pojedinaca, desničarskih organizacija i grupa koje su se okupljale ispred radnje Đuraja, zahtevajući čak da se njegova pekara zatvori, a on odseli iz kraja u kojem je radio skoro ceo život.

Ovo je samo jedan od ilustrativnih primera kako se govor agresivnosti i mržnje širi putem medija i društvenih mreža i direktno inicira agresivnost i nasilje u stvarnom životu. „Slučaj Đuraj“ već polako zaboravljamo, ali mediji u Srbiji gotovo svakoga dana pronalaze nekog novog Đuraja o čemu najbolje svedoči podatak CEPROM-ovog istraživanja da samo u periodu od mesec dana mediji objave 491 tekst u kojem se neko etiketira kao „Šiptar“, odnosno 508 tekstova sa etiketom „Ustaša“.

Posebno tužilaštvo za visokotehnološki kriminal (VTK) utvrdilo je da postoje osnovane sumnje da je prema vlasniku pekare Roma u Borči, Monu Đuraju, izvršeno krivično delo ugrožavanje sigurnosti putem društvenih mreža. Ipak, javnost nikad nije saznala da li je neko i krivično odgovarao zbog ovih pretnji i širenja govora mržnje. Odgovornost medija za neprofesionalno izveštavanje u ovom slučaju svakako je velika, ali već po pravilu – ceo slučaj zamenili su neki novi slični povodi, a odgovornost medija više se i ne spominje.

Odgovornost i na politčkim elitama i na novinarima

Ranije analize brojnih istraživanja o komunikaciji u javnom diskursu pokazuju trend rasta ovih alarmantnih brojki iz godine u godinu, a to potvrđuju i medijski stručnjaci.

Dragan Janjić, glavni urednik novinske agencije Beta, potvrđuje da ovakva situacija nije nikakvo iznenađenje i da je dovoljno pogledati naslovne strane vodećih medija pa će svakome biti jasno da je verbalno nasilje u porastu.

„Srbija postaje jedno krajnje sluđeno društvo. Glavni razlog za to je činjenica da političke elite pre svih, kao i razni centri moći, više ne vode nikakve razgovore argumentovano, nego samo vode kampanje jedni protiv drugih. To naravno podiže opšti prag netolerancije“, kaže Janjić. On dodaje i da svakodnevno vidimo takve kampanje u medijima, kao što su nedavni napadi na televiziju N1, a da je najproblematičnije što za takvu vrstu etiketiranja neistomišljenika, bez osnova i dokaza – niko ne odgovara.

„To toliko dugo traje da je i javnost postala rezistentna na to, ljudi čitaju i nemaju više reakcija na takve pojave. Mislim da je to jako opasno, jako loše i važno je istaći da mediji nisu kreatori takve atmosfere. To nije zato što su mediji takvi, nego su mediji takvi zato što im društvo i politički centri moći nalažu da tako izveštavaju. Na primer, ako se pojavi neki političar koji govori nešto ozbiljno, javnost će reći da je on dosadan, on neće uspeti da zadrži pažnju. A za svaku stabilnost u društvu i napredak je neophodno da se u javnosti ozbiljno razgovara o problemima. Umesto dijaloga mi imamo kampanje – pokušaje vlasti da se neko rešenje predstavi kao dobro, pokušaje da se svi drugi diskredituju, a sve to stvara jednu opasnu atmosferu u kojoj je nemoguće voditi dijalog“, naglašava Janjić. On smatra da prvi korak ka smanjenju verbalnog nasilja i normalizaciji medijske scene mediji ne mogu da sprovedu sami, već da to treba da pokrenu političari.

„Mediji tu zaista igraju važnu ulogu, ali prvi korak je na političarima. Bilo bi dobro ukoliko bi se makar javni servis prepustio profesionalcima. Važno je istaći da kod nas i dalje postoje profesionalni mediji, ali se oni ne vide, i to zato što je nekome stalo da ih ućutka. Oni nemaju nikakvu podršku, naprotiv, stalno su gušeni i napadani. Neophodno je da predstavnici vlasti iznesu kritiku na račun tabloida, upravo kada imamo ovakve podatke o govoru mržnje i agresiji koju oni šire“, ističe Janjić zaključujući da bi to vodilo ka smirirvanju tenzija i služilo kao podstrek za profesionalan rad novinara.

Verbalno nasilje je prvi korak ka fizičkom nasilju

Profesor Fakulteta političkih nauka na predmetima Stilistika i Retorika Dobrivoje Stanojević navodi da podaci o porastu agresivne komunikacije nisu novina, niti iznenađenje, podsećajući na studiju na ovu temu koju je on izradio još 2007. godine.

„Tada je toga bilo manje, ali danas agresivna komunikacija dobija nedopustive razmere upravo zato što je diktirana sa najviših političkih i društvenih položaja. Jezik se vulgarizovao, marginalizovao, i to se onda preslikava kroz medije“, kaže Stanojević.

On smatra da odgovornost leži i na novinarima jer prilikom prenošenja izjava zvaničnika moraju da vode računa o tome na koji način će uvrede, agresivne i nasilne reči doći do čitalaca.

„Uz sve to, novinari najčešće neće, ne znaju ili im ne odgovara da adekvatno prenesu reči nekoga ko se neprikladno izražava. Pa onda umesto da napišu „po rečima toga i toga, taj čovek je nazvan izdajnikom“, oni napišu samo „izdajnik“. E to je nasilna komunikacija od strane novinara, bez obzira što oni nisu autori te matrice, jer to što je neko rekao da je drugi izdajnik ne znači da on to zaista i jeste, i to ne može da stoji u naslovu“, objašnjava Stanojević podsećajući novinare na njihove profesionalne obaveze. On upozorava da se oni sve češće ne pridržavaju svojih profesionalnih načela i dopuštaju da senzacionalistički izrazi završe na naslovim stranama jer to „prodaje novine“.

„U onom momentu kada vi uzmete predimenzioniranu reč da nešto opišete, pa kažete „užasno“, „grozno“, sledeći put to postaje „najužasnije“, „grozomorno“. Tako se koristimo neadekvatnim terminima da skrenemo pažnju na nešto, naravno čitaoci se desenzitivišu, i svaki put nam treba sve jača reč. Nevolja je što to zagađuje javni jezik“, zaključuje Stanojević.

Koliko često govor mržnje vodi i do konkretnog nasilja je tema za šira istraživanja, ukazuje profesor Stanojević.

„Delu prethode reči. Verbalno nasilje jeste korak prema fizičkom nasilju zbog toga i jeste jedan od civilizacijiskih manira da se ne upotrebljavaju ružne i nasilne reči. Ipak, mi svakodnevno prisustvujemo tiradama raznih političara koji prete jedni drugima, koriste se uličarskim terminima da označe druge i to se umnožava u bezbroj varijanti i vodi ka kolektivnom nasilju“, zaključuje Stanojević.

Nasilje u medijima direktno podstiče nasilje u stvarnosti

Profesorka socijalne psihologije na Fakultetu za medije i komunikacije Jasna Milošević Đorđević navodi da brojna istraživanja u psihologiji nedvosmisleno potvrđuju uticaj medija na kreiranje stavova, vrednosti i ponašanja.

„Komunikacija u onlajn svetu kojoj su mladi u velikoj meri izloženi postaje dominantan izvor informisanja i nije ništa manje uticajna na kreiranje vrednosti. Istraživanja pokazuju da izloženost govoru mržnje prema određenoj osobi menja osećanja pojedinca prema toj osobi ili grupi ka kojoj je mržnja iskazana, jačajući negativna osećanja, i stoga povećava verovatnoću buduće agresije prema toj osobi ili grupi“, upozorava profesroka Milošević Đorđević.

Ona dodaje da se ovaj proces često dešava na nesvesnom nivou te da čovek, čitajući sadržaj koji obiluje agresijom, mržnjom i nasiljem, razvija predrasude, stereotipe i diskriminaciju koju je veoma teško kasnije eliminisati racionalnim argumentima.

„Izloženost govoru mržnje u nacionalnim medijima slabi inhibicije opšte populacije prema agresiji, dovodi do oponašanja agresije, čini agresivne reakcije prihvatljivijim, otupljuje osećanje nelagode zbog okrutnosti. Tako dugotrajna izloženost ovakvim sadržajima čini da nasilna rešenja postaju legitiman način rešavanja teških problema koji postoje između pojedinaca ili grupa u različitim društvima. Nažalost, u prethodnom periodu bili smo svedoci potvrde ovih teorijskih i empirijskih nalaza“, podseća profesorka.

Rekordan broj prekršaja Kodeksa novinara Srbije

Savet za štampu koji prati poštovanje Kodeksa novinara Srbije u osam dnevnih novina sa nacionalnom pokrivenošću iz godine u godinu beleži porast kršenja etičkih pravila profesije. Do 2018. godine rekordan broj prekršaja tokom jednog meseca kretao se oko 600, ali se tokom poslednje dve godine situacija značajno pogoršala jer se konstantno beleži negativan trend. Tako je, prema poslednjim podacima, Kodeks u julu ove godine prekršen u 791 tekstu, u avgustu u 762, a u septembru u 733, čime su zabeleženi najalarmantniji nalazi u desetogodišnjem radu Saveta za štampu.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija – kako jezik agresivnosti i senzacionalistički narativi utiču na pojedince i društvo“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.