„Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost“

Ovako Sofija Radić, dvadesetdvogodišnja devojka iz Beograda, opisuje svoj odnos prema aktuelnim dešavanjima u Srbiji u proteklih nekoliko godina.

Sofija je, nakon završene srednje muzičke škole „Mokranjac“ u Beogradu, svoje školovanje nastavila u inostranstvu. Muzičku akademiju, na odseku za violinu, upisala je u Gracu. Danas je na završnoj godini osnovnih studija i, kako kaže, nema nameru da se vrati u Srbiju. Master studije planira da nastavi u Drezdenu.

„Žao mi je što u Srbiji nema perspektive za mladog čoveka koji želi da vodi normalan život, bez brige da li će imati dovoljno para da sebe i svoju porodicu prehrani. Volela bih da moja zemlja stane na noge“, kaže ova mlada violinistkinja.

Ona, unuka dva akademika – kompozitora Dušana Radića i istoričara Dimitrija Bogdanovića – i ćerka diplomiranih muzičara, članova orkestra RTS-a, od malih nogu imala je kvalitetno obrazovanje. Neki bi rekli da su joj u Srbiji “sva vrata bila otvorena”. U Austriji je, opet, nije čekala nikakva stipendija, pa ipak, odučila je da ode.

Stipendiju je, kako kaže, zbog uslova stipendiranja u Austriji, dobila tek nakon prve godine studija. Nemačka je, smatra ona, po ovom pitanju nešto bolja od Austrije.

Sofijinu želju za školovanjem u inostranstvu dodatno objašnjava činjenica da je njen poziv  – klasična muzika – kako i sama kaže, nešto u čemu ovde ne bi mogla da se ostvari.

„Budžet za kulturu, koji je minimalan, postaje sve manji; rijaliti šoovi vladaju i ispiraju mozgove… Narod je toliko površan i potrovan time da ne može ni razumeti važnost prave kulture“, smatra ona.

“Posmatrajući Srbiju kako tone“, veruje da bi odlučila da ode iz Srbije i da se ne bavi nečim drugim, osim ako bi joj, kako kaže, bila pružena šansa da se za promene bori unutar zemlje.

Kao školovani muzičar, smatra da je ovako, iz inostranstva, u boljoj poziciji da Srbiju menja na bolje.

„U Srbiji nemam mnogo šansi da pomognem kulturološki. Ovako makar mogu da dovedem decu da ih školujem ovde, pa neka se oni posle vrate ako hoće“, kaže Sofija.

Ova mlada umetnica, ipak, nije od onih koje aktuelna dešavanja ne zanimaju. Naprotiv, revnosno prati šta se dešava u njenoj rodnoj zemlji, prevodi ih i na društvenim mrežama deli sa svojim prijateljima.

Ono što bi je vratilo u Beograd je, kako kaže, „uređenje zdravstva i školovanja, svest i poštovanje NAŠE kulture i nacionalnog blaga, stop korupciji, jednakost među građanima u smislu da svi oni koji su zaista počinili zločin ili npr. nisu platili račune dobiju odgovarajuću kaznu…“.

Konačno, šta je to za čime mladi umetnici odlaze, šta je to što im Srbija nije pružila?

Za Sofiju, to je “bolje školovanje, upoznavanje i razumevanje različitih kultura i mentaliteta, dostupnost stvari koje su mi potrebne za školovanje, istraživanje raznih kulturoloških scena/mesta, od vrhunske klasične muzike, preko muzeja razne tematike, do moderne umetnosti u svim aspektima, čist vazduh, uređenost prevoza, poštovanje drugih ljudi i prirode“.

Austrija joj je, dodaje, pružila i sigurnost i novčanu podršku, ne u velikoj meri, ali više nego Srbija, kao i mogućnost da koncertira i razvija se kao muzičar.

„Srbija… Ona mi nije ništa pružila. Niti sam dobila ikakvu stipendiju, niti podršku u razvitku moje karijere, niti je bilo koga briga što sam otisla osim moje porodice, prijatelja i eventualno poznanika“, kaže ona.

Jedino šta joj je pružila, kako šaljivo kaže, jesu anksioznost, bespomoćnost, nesigurnost. „Ali moram reći ipak- bolju hranu nego u Austriji!“, dodaje.

„Da, nedostaje mi Srbija jer su ljudi topliji i otvoreniji nego u Austriji, nedostaje mi moja porodica, ali ostatak ima mnogo veću težinu“, zaključuje ona.

NAPOMENA: Pojedini delovi teksta su obrisani u odnosu na prvobitnu veziju na zahtev sagovornice.

https://www.instagram.com/p/BxXfPD7lfta/