Nejasne tvrdnje o ugroženosti ćirilice

Dok jedni smatraju da su to razumne i neophodne strategije za očuvanje ugroženog pisma, drugi upozoravaju da su takve odluke politički motivisane, nepotrebne jer u realnosti status ćirilice nije nepovoljan, ali i diskriminatorne.

– Ako pratimo diskusiju o ugroženosti ćirilice i srpskog jezika u Srbiji od 1990. do danas, vidimo dosledno dve teorijske linije i dva predloga za neposrednu praksu: jedna koja želi teoriju i praksu da potčini osnovnoj političkoj ideji homogene srpske nacije, i drugu koja bi preko jezika želela da se u Srbiji ostvaruju ideje zajedništva sa drugima u jugoslovenskom prostoru. I jedni i drugi prikupljaju smislene i logične razloge za svoje tvrdnje – kaže Svenka Savić, profesorka emerita na Univerzitetu u Novom Sadu. Stoga, kako dodaje, nije novo da danas ponovo slušamo lament nad jezikom i pismom, kao 1991. kada je usvajan Zakon o službenoj upotrebi jezika, i da pokažemo širokim narodnim masama kako vodimo računa o nacionalnim vrednostima.

– Jedna od takvih vrednosti je teritorija, a druga takva vrednost je jezik i pismo, kako su ga oni iz prvog teorijskog pristupa proglasili da jeste – ističe profesorka Savić, i dodaje da je trećina stanovništva u Srbiji nepismena, te da bi država istovremeno morala da osmisli mere protiv nepismenosti.

Predložene mere obavezivaće sva javna preduzeća, ustanove, uključujući i obrazovne, ali i državne medije, da koriste isključivo ćirilicu u javnoj i službenoj komunikaciji, iako nije jasno na koje sfere upotrebe se odnose pojmovi javno i službeno. Ukoliko se ovi domeni izjednače, kako bi prema izjavama ministra kulture Vladana Vukosavljevića trebalo, službena upotreba bi se znatno proširila, a to bi, kako je lingvista Ranko Bugarski istakao za DW i N1, izazvalo prilično haotičnu situaciju u mnogim oblastima, jer ljudi neće znati kako da se ponašaju i šta je dozvoljeno, a šta nije.

– Ako se pojam službene upotrebe toliko proširuje i ćirilica sve to pokriva, a latinica biva potisnuta, ako se kažnjavaju ljudi koji se služe latinicom, ako se kaže biće oslobođeni poreza oni koji štampaju ćirilicom, to su diskriminatorne mere, a Ustav eksplicitno zabranjuje diskriminaciju po osnovu jezika, a pismo jeste deo jezika, kaže Bugarski za Dojče vele.

Profesor Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, pita se koji se to evropski narod odriče svog nacionalnog pisma, te da li je restrikcija ako se pokušava usaglasiti stanje (i zakon) sa Ustavom.

– Sa stanovišta struke, potrebno je vratiti ćirilicu na mesto koje joj pripada kao nacionalnom pismu. S druge strane, nije pitanje za lingviste, nego za državu kako će te mere sprovoditi. Restrikcije su poslednje što nam treba. Nije samo restrikcija pitanje službene upotrebe, način na koji se očekuje upotreba pisma je mnogo složeniji – kaže Tanasić, koji izražava uverenje da će novinari dosta doprineti objašnjavanju kako je „sasvim normalno da vodimo računa o svome kulturnom identitetu, kad nema ama baš nijednog uverljivog razloga da ćirilicu zamenimo latinicom“.

Mnogi, međutim, sumnjaju da ćirilici preti opasnost od nestajanja, samim tim što ona već ima povlašćen status u Ustavu i što je ona prvo pismo na kome se opismenjujemo.

Lingvistkinja iz Holandije dr Jelena Golubović, koja je istraživala upotrebu oba pisma u Srbiji, objašnjava za Danas da je srpski jezik generalno nedovoljno spreman za moderno doba.

– Posebno je primetan nedostatak (softverske) podrške za ćirilicu (kvalitetni fontovi, alatke za proveru pravopisa, pa čak i nedovoljno jasna pravila transkripcije itd.). Zato se za kucanje najviše koristi latinica, kako je pokazalo moje istraživanje, i većina kao razlog navodi lakoću upotrebe. S druge strane, kada je u pitanju pisanje rukom, otprilike polovina govornika srpskog jezika piše ćirilicom, a polovina latinicom – navodi Golubović. Ona stoga smatra da zabrane i ograničenja nisu pravi način za povećanje upotrebe ćirilice, a kazne neće biti efektivne, „posebno ne ako će u prekršaju najčešće biti institucije koje se ionako delimično ili u celosti finansiraju iz budžeta“.

Prema njoj, bolje rešenje bi bilo prvo ulaganje u samu ćirilicu, pogotovo u elektronskom formatu, a zatim promovisanje upotrebe.

– Ogromna većina mojih ispitanika smatra digrafiju, odnosno upotrebu dva pisma velikom prednošću srpskog jezika i to je činjenica na koju su ponosni, a što se tiče uvođenja ćirilice kao jedinog službenog pisma, mišljenja su bila podeljena, praktično podjednak broj ljudi je smatrao to potrebnom/korisnom i nepotrebnom/kontraproduktivnom merom, pa pretpostavljam da bi slična situacija bila i sa novim izmenama – kaže Golubović.

Nejasno je, dakle, da li postoje realni pokazatelji o upotrebi dva pisma u Srbiji na osnovu kojih se došlo do zaključka da su potrebne strože mere.

– Ćirilica je jedino srpsko pismo, latinica je uvezena i tu ne govorimo o ravnopravnosti. Znam za različite pokazatelje, ali podatke crpim pre svega iz naroda, koji je mnogo više zainteresovan da ćirilica bude sačuvana, i nije srećan što mu se gotovo sva štampa nudi na latinici. Svaki narod je dužan da brine o svome kulturnom identitetu, u svetu tako i čine, a ćirilica je naše identitetsko pitanje, u centru naše kulture, i ne znam zašto se vodi tolika hajka protiv nje usred Srbije. Da bismo promenili svoj nacionalni i kulturni identitet – naglašava profesor Tanasić.

Izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma donele bi još jednu novinu, a to je formiranje saveta za srpski jezik u okviru Vlade koji će brinuti o poštovanju odredbi i standardnojezičkoj praksi. Uspostavljanje saveta podržava i Jelena Golubović „dokle god su njegove nadležnosti jasno definisane i odvojene od delatnosti odbora za standardizaciju, a nije u pitanju ‘ćirilična policija'“.

– Dakle, upotreba ćirilice u javnom diskursu – apsolutno da, obaveza da svi državni organi, obrazovne institucije i mediji sa nacionalnom frekvencijom odmah pređu na upotrebu ćirilice pod pretnjom kaznama – ne, zaključuje Golubović.

Ćirilica u dijaspori

U kreiranju mera za zaštitu ćirilice, u okviru kojih se apeluje i na medije da koriste ovo pismo, treba imati u vidu i srpsku dijasporu, koja slabo ili uopšte ne koristi ćirilicu. „Jedna trećina građana i građanki Srbije, a taj broj se povećava, već je van granica u raznim zemljama sveta, gde uglavnom koristi latinično pismo. Kako ovim izmenama računamo na njih? Srbi u Hrvatskoj nemaju mogućnost da koriste srpski jezik u javnoj i službenoj upotrebi. Štampani materijal pisan ćirilicom čitaju sa teškoćom, pa onda radije i ne čitaju. Da li nam je stalo da oni vesti iz Srbije dobijaju – ističe Svenka Savić. Jelena Golubović takođe kaže da ne treba pretpostavljati da se svi u dijaspori služe ćirilicom, dok Sreto Tanasić smatra da ljudi u dijaspori koji žele da sačuvaju svoj nacionalni identitet žele i da se služe ćirilicom.