Nekada Miloševićev osuđenik, danas premijer Kosova

„Mislim da je nezavisnost Kosova neizbežna, ali zavisi od našeg rada i zalaganja koliko će se brzo to ostvariti. Mislim da mi Albanci imamo potrebu da jednom zauvek raskinemo sa mentalitetom i svešću da smo nemoćni. Svaki čovek je moćan samo treba da kopa i otkriva svoje snage i da ih usmeri u cilju humanih nacionalnih i opštih interesa… Nezavisnost Kosova i nije jedini cilj, nezavisnost Kosova jeste jedno sredstvo za integraciju u Evropu. Kada razgovaram sa mojim drugovima u zatvorskoj sobi često kažem da mi treba što pre da dobijemo nezavisnost kako bi je što pre prodali. S tog aspekta ja nisam za nezavisnost Albanaca već za nezavisnost Kosova, jer nezavisnost nacija je prevaziđen koncept u današnjoj Evropi… „, lajt motiv je razgovora vođenog dok je 26-godišnji lider Nezavisne unije studenata Prištinskog univerziteta robijao u Ćupriji, osuđen na maksimalnu kaznu od 15 godina zatvora za krivično delo „blisko terorizmu“.

Poznati organizator mirnih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića i sekretar političkog predstavnika Oslobodilačke vojske Kosova, Adema Demaćija, upitan je i kako bi trebalo da izgleda odnos Albanaca prema Srbima i ostalog nealbanskog življa na Kosovu, posle povlačenja srpske policije i vojske sa te teritorije.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

„Ako je istina da su Srbi učinili genocid i zločine dok su bili na Kosovu to ne znači da neko sada ima pravo da se osveti samovoljno nekom Srbinu, ne znajući da li je on umešan u zločine ili nije. Ali, i da zna da je on učestvovao u zločinima, onda o tome treba da presude sudski organi a ne da on preuzme pravdu u svoje ruke tako što će uzeti pištolj i ubijati gde stiže i koga stiže. Jer, tako se ne gradi država, tako se ne gradi demokratsko društvo, sa takvom svešću i mentalitetom se ne možemo integrisati u Evropu. Znači, krivica za zločine koji su učinjeni na Kosovu treba da se individualizuje.  Povodom toga mislim da mi na Kosovu imamo potrebu za jednim Simonom Vizentalom, za takvim čovekom koji će loviti ratne zločine, one koji su vršili etničko čišćenje, masakre, genocid i da se oni privedu pravdi i da se osude onako kako zaslužuju… Sve druge nacionalne zajednice koje žive na Kosovu treba da se tretiraju po najvišim evropskim standardima i propisima… Nas Albance su dugo tretirali kao građane drugog reda i ne možemo mi sada da nastavimo njihovom logikom…“

Potonji vođa političkog pokreta Samoopredeljenje, protivnik pregovora prištinskih i beogradskih vlasti u vreme dok je bio opozcija, zagovornik referenduma o državnom statusu i direktnih dogovora kosovskih Albanaca i Srba, organizator blokade graničnog prelaza Merdare, protivnik Briselskog sporazuma… nije hteo da angažuje advokata za odbranu, jer „sam čin prihvatanja branioca jeste priznavanje tih organa, suda i države koja mi sudi, a je ne priznajem ni Srbiju ni Jugoslaviju, samo Republiku Kosovo, čiji sam državljanin“.

Promenu režima 2000. godine nije smatrao suštinskim boljitkom za njegove sunarodnike.

„Ako sam imao viziju za promenu tog režima, nisam imao iluzije o promeni sadržaja tog režima. Menjamo posledice, dok uzrok ostaje i dalje. A zna se da je uzrok velikosrpski hegemonizam. On je generator koji proizvodi srpske hegemonističke režime koji ponekad imaju elemente fašizma, kakav je bio režim Slobodana Miloševića.“

Kosovski Če Gevara, kako je nazivan u zapadnjačkim medijima, imao je kritički odnos i prema međunarodnoj zajednici, tj njenim predstavnicima na Kosovu.

Na raznim nivoima, pa i u kontekstu brojnih zlodela počinjenih na kosovskim Srbima i drugom nealbanskom življu posle odlaska MUP-a Srbije i JNA 1999. godine.

„Nijedan zločin ne zastareva. Svaki zločin je loš, on je štetan sam po sebi bez obzira na okolnosti i vreme kada se dogodio. No, glavni problem je u većoj odgovornosti onih koji imaju veće nadležnosti, a to su Unmik i Kfor. Mislim da je bio pogrešan postupak Kfora i Unmika što nisu preneli te nadležnosti na lokalnu albansku populaciju koja bi, veoma sam ubeđen, sa većom efikasnošću zaustavila taj kriminalitet i ne bi dozvolila da on dobije razmere kakve ima danas. Ne treba da se stvara utisak da je reč o organizovanom kriminalu. Postoji mogućnost da se radi o takvoj formi u sferi opšteg kriminala, ali mislim da su svi zločini koji su se desili na Kosovu posle 12. juna 1999. bili rezultat lične indigacije i revolta pojedinaca“.

Dvadeset godina kasnije posle dosuđenih 15 godina robije, jedan od retkih visoko rangiranih kosovskih političara bez ratne prošlosti, zatvorski osuđivan i od strane svojih vlasti zbog opstrukcije parlamenta (bacanjem suzavca prilikom donošenja nekih odluka, poput ratifikacije Sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština), predvodi Vladu Kosova i povlači poteze koji nailaze na (ne)odobravanje lokalnog stanovništva, Beograda i tzv. stranih faktora. Poput nedavnog javnog obraćanja, pismom, igumanu manastira Visoki Dečani Savi Janjiću.

„Naša Vlada je zainteresovana za zaštitu celokupne kulturne baštine Kosova. Kulturna raznolikost naše zemlje najsnažnija je garancija trajnog mira. Kao premijer Kosova pobrinuću se za sve naše monumente, posebno za pravoslavne crkve i manastire. Sva imovina bogatog kulturnog nasleđa Kosova bez izuzetka je izvor ponosa, identiteta i obrazovanja za našu zemlju i državu…“, poručio je diplomac Elektrotehničkog fakulteta na čelu kosovske izvršne vlasti, uz izraženu želju za ličnom posetom jednom od najvažnijih srpskih srednjevekovnih manastira.

Usledila je reakcija eparhije Srpske pravoslavne crkve, u čijoj nadležnosti je objekat uvršten u Svetsku kulturnu baštinu UNESK-a, u vidu saopštenja adresiranog na 46-godišnjeg lidera „levo-nacionalističke stranke“, kako nemačka agencija DPA opisuje ubedljivog pobednika ovogodišnjih vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu.

„Eparhija raško-prizrenska ostaje pri svom ranije jasno izloženom stavu da ako kosovske albanske institucije žele da pokažu minimum dobre volje za poštovanje verskih prava SPC na Kosovu i Metohiji, dužne su da u potpunosti ispune odluku Ustavnog suda Kosova iz 2016. godine o priznavanju manastirske imovine. Ova odluka se već pet godina uporno ignoriše uprkos zahtevima za njeno sprovođenje od strane manastira i međunarodnih predstavnika. Pored toga, ministar za prostorno planiranje javno je odbacio odluku Komisije za specijalne zaštićene zone iz novembra 2020. o izgradnji zaobilaznice oko zaštićene zone manastira…“