Novogodišnja poslanica

Jer smo uprkos opstrukcijama Vatikana, Kominterne, Brisela, Zagreba i pročih centara antisrpske moći – nekako “opstali” i tako osvetlali obraz našim precima koji su hrabro (i masovno) ginuli za našu svetlu budućnost.

Neki bi cinik mogao reći da bi naši preci – da su znali kakva će biti svetla budućnost – dobro porazmislili pre nego što poginu i cinik bi u toj stvari bio u pravu. Možda bi naši preci vaistinu bolje porazmisli, ali nisu imali šansu. Em su drugi mislili umesto njih, em nisu imali kristalnu kuglu da vide budućnost, em su prepušteni na milost i nemilost sumanutih i lopovskih elita svaki čas pozivani u gole i bose vojske bez rane i džebane – sanitet da i ne pominjem, šta će Srbima sanitet – da oslobađaju i ujedinjuju braću u dijaspori, koju – kako se krajem XX veka pokazalo – nisu oslobodili ni ujedinili, a da stvar bude crnja i gora nisu oslobodili ni nas, potomke u “užoj” Srbiji, koji se i dan-danas kurčimo pred belosvetskim moćnicima, a drhtimo od straha pred šefom mesne kancelarije.

Stravičnu, međutim, “zabrinutost” nad sudbinom srpstva i Srbije – od koje je snažnija samo briga za dobrobit sopstvene guzice – drevne srpske elite su – onako epski, “s kolena na koleno” – prenele aktuelnoj bajagi – eliti – grotesknoj bulumenti mutivoda, plačipički i narikača koje uspaničeno opominju srpski narod i senat na opasnost od “biološkog nestanka”, a uzroke opadanja nataliteta – ovo je mali omaž “elitnoj” Politici – vide u tridesetogodišnjim opajdarama koje neće da rađaju i dangube po kafićima, dok istovremeno u zvezde kuju zaumnu i katastrofalnu politiku – donekle modernizovanu i vremenu koliko-toliko prilagođenu varijantu (najpre kulturne, potom svake druge) politike koja je na oltar naše svetle budućnosti, u roku od samo šest godina (1912-1918) kao žrtvu prinela 58 (i slovima – pedeset i osam) procenata muške populacije.

Dokonale su na kraju srpske pseudoelite da nam nije ugrožena samo “biološka supstanca”, nego i kuća srpskog bića – srpski jezik – pa je gorepomenuta “elitna” Politika pokrenula akciju “Sačuvajmo srpski jezik” u kojoj paravojni jezikoslovci srpski jezik “čuvaju” trogatelnim člancima pisanim rečnikom i stilom referenata za ONO i DSZ, a krivicu za žalosno stanje – ne jezika, nego onih koji njime govore – svaljuju na pleća Bošnjaka i drugih naciona koji “ne priznaju našu gramatiku”. Za kraj – da ipak ne bi sve bilo sumorno – prilažem vic koji mi je juče preko telefona ispričao Voja Žanetić. Posle trideset godina skladnog braka, potegne Crnogorac pa ubije ženu. Sudija ga “na pretresu” pita, šta ga je posle tolikih godina navelo na taj čin, a Crnogorac će ka iz puške: lijenost, gospodine sudija, lijenost… Sve danas ću, sutra ću…