Obrazovanje Roma u Srbiji: Težak put od diskriminacije do integracije

Bez struje, vode, kupatila i grejanja, i u samo 24 kvadrata živeo je Mirko Kaldaraš. Život u romskom naselju koje, poput mnogih takvih, nema osnovne sanitarne uslove za život, nije obeshrabrio ovog mladića. Mirko se posvetio školovanju i svojim zalaganjem i trudom je izašao iz takve sredine. Nakon Hemijsko-medicinske škole, uspešno je završio osnovne i master studije na Hemijskom fakultetu, a danas radi u fabrici industrijskih proizvoda u Negotinu.

„Živeći u okruženju u kakvom sam živeo, znao sam šta ne želim sebi sutra pa sam kao način da to izbegnem video obrazovanje. Ja sam živeo poprilično teško – i bez struje i bez vode. Znam koliko je teško i nezgodno školovati se u takvim uslovima. U školi se vidi razlika u vašoj garderobi i garderobi vaših drugara. Treba to nekako prevazići da vas ne bi zezali zbog svega toga”, kaže Mirko.

Od svojih studentskih dana se zalaže za pospešivanje obrazovanja romske omladine. Držao je časove hemije i biologije Romima kojima je pomoć bila potrebna. Zbog toga je 2016. dobio nagradu „Heroj mladih”. Smatra da je važno mladim Romima objasniti kako da se bore sa diskriminacijom i kakav stav prema diskriminaciji treba da izgrade.

„Bio sam jedan od najboljih studenata osnovnih i master studija. Imao sam želju da upišem doktorske studije, ali nisam uspeo iz finansijskih razloga. Romska zajednica bi morala mnogo više da se zalaže za takve ljude. Mislim da je romskoj zajednici u interesu da ima doktora nauka, da ima danas-sutra nekog profesora na fakultetu koji je Rom po nacionalnosti. Mislim da mnogo pričamo o temi obrazovanja Roma, kako je to važno, ali da malo toga zaista radimo po tom pitanju”, zaključuje Mirko.

Do fakulteta „stigne” tek 1% Roma

Podaci pokazuju poražavajući jaz između romske i neromske populacije u Srbiji kada je reč o obrazovnom sistemu – jedno od šestoro romske dece i dalje je van sistema osnovnog obrazovanja, predškolske ustanove pohađa 17 odsto romske dece, a do završenog visokog nivoa obrazovanja stigne tek 1%.

Ovo su rezultati regionalnog istraživanja o položaju Roma na Zapadnom Balkanu koje su 2017. godine sproveli Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Svetska banka. Nekog napretka ipak ima – došlo je do porasta broja Roma koji su upisali osnovne škole i trenutno on iznosi 84% upisanih. Ipak, dok skoro svi pripadnici neromske populacije imaju završenu osnovnu školu, više od jedne trećine marginalizovanih Roma od 18 do 21 godine starosti nema osnovno obrazovanje.

Romske porodice niko ne sprečava da svoju decu upišu u školu, ali oni nemaju finansijska sredstva da istu pohađaju. Stoga, iako svako dete ima pravo na obrazovanje, veliki procenat romske dece nema mogućnosti da svoje pravo ostvari.

Podrška romskoj deci kroz afirmativne mere

U školske klupe romska deca najčešće ne dolaze sa istim početnim položajem i znanjem u odnosu na decu iz većinske populacije. Tome doprinosi nejednako početno znanje, budući da mali broj romske dece pohađa pripremni predškolski program. Problem predstavlja i nedovoljno poznavanje srpskog jezika, kao i nepovoljan socio-ekonomski položaj porodica iz kojih dolaze.

Kako bi pripadnike romske nacionalne manjine podstakla na školovanje, Srbija od 2005. godine sistematski sprovodi Program afirmativnih mera. Povoljnije rangiranje romskih učenika nije na uštrb učenika većinskog stanovništva, što je česta zabluda, već se radi o dodatnim mestima ili pogodnostima namenjenim marginalizovanim grupama. Tako je omogućeno da se deca iz osetljivih grupa upišu u osnovnu školu čak iako ne poseduju potrebnu dokumentaciju i dokaz o prebivalištu roditelja. Međutim, bez ličnih dokumenata ne mogu da dobiju svedočanstvo da su ikada pohađali školu.

Upis u srednje škole uz pomoć afirmativnih akcija podrazumeva da se nakon položenog prijemnog ispita određenom broju romskih učenika dodaje po 30 bodova kako bi ostvarili prosečan broj bodova za željeni obrazovni profil. Za upis romskih učenika na fakultete predviđeno je oslobađanje plaćanja školarine. Problem je što kvota od 1% znači da će neki Romi ostati ispod crte ukoliko konkuriše više nego što je kvotom predviđeno. Takođe, preporuku o preuzimanju troškova školovanja koju upućuje Ministarstvo prosvete, visokoškolska ustanova nije u obavezi da uvaži.

Aktivistkinja organizacije „Jednakost” Jovana Vuković zato podseća da ni srednje škole, ni fakulteti, nemaju zakonsku obavezu da primene afirmativne mere i da je to potrebno rešiti. „Po pravilu, neki fakulteti gde je jako velika školarina su se najviše opirali afirmativnim merama. Nisu hteli da upisuju romsku decu. Recimo, Arhitektonski fakultet nikada nije hteo da se povinuje tome da upiše romsku decu preko afirmativnih mera”, naglašava Vuković.

Osim što afirmativne mere nisu u potpunosti zakonski regulisane, javlja se i mogućnost njihove zloupotrebe. Da bi bili korisnici afirmativnih mera Romi moraju posedovati potvrdu Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine kao dokaz svog romskog porekla. Upravo tu nastaje problem budući da je izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti slobodan izbor.

Predsednik Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM) Dalibor Nakić navodi da je nemoguće zabraniti nekome da se izjašnjava kako želi, ali da bez njihove preporuke ili preporuke Kancelarije za inkluziju Roma Autonomne pokrajine Vojvodine niko ne može da se upiše na visokoškolske ustanove. „Mi dobijemo zahtev, zatim Odbor za obrazovanje pri Nacionalnom savetu kontaktira ljude iz tog grada, naše romske aktiviste, naše članove Saveta, pedagoške asistente, razgovaramo sa nekoliko njih, pitamo da li neko zna tu osobu, da li je ta osoba romske nacionalnosti.

Ukoliko neko potvrdi za nju, mi izdajemo potvrdu. Ukoliko niko ne potvrdi, proveravamo, pitamo da li su upisane na birački spisak, pozivamo te ljude lično, pitamo da li znaju romski jezik. I onda odlučimo da li tu ima osnova da izdamo preporuku ili ne”, objašnjava Nakić.

Predsednik Inicijative romskih organizacija Srbije Milorad Popović smatra da afirmativne mere jesu omogućile da se najsiromašnija deca iz romske zajednice obrazuju na visokoškolskim i fakultativnim nivoima, ali da uprkos izdavanju preporuka do zloupotreba ipak dolazi. „Mesta koja treba da budu zagarantovana za pripadnike romske zajednice se daju, prodaju većinskom stanovništvu tako što se oni izjašnjavaju kao Romi i na taj način upadaju na mesta koja su bila zagarantovana za romsku decu.

Prijateljske, političke i druge veze predstavnika NSRNM koriste se i na taj način se deca koja nisu Romi upisuju na fakultete. Rešenje je formiranje komisije koja će biti nezavisna i sačinjena od predstavnika romskih studenata i drugih kompetentnih ljudi koji su stručni i politički nezavisni”, smatra Popović.

I pored temeljnih provera, postoje oni koji se deklarišu kao Romi kako bi olakšali sebi put do fakulteta. Zbog toga podatke o broju Roma koji učestvuju u obrazovnom sistemu treba uzimati sa rezervom.

Podrškom do kvalitetnijeg obrazovanja

Iako veliki broj romske dece i upiše školu, ne završe je svi, jer je pojedini u međuvremenu napuste. Kako do toga ne bi dolazilo, romska deca moraju imati podršku, pomoć i razumevanje svojih roditelja, nastavnika i školskih drugova.

Vid neophodne dodatne podrške od prvog razreda osnovne škole jesu i pedagoški asistenti koji predstavljaju sponu između romske zajednice i škole. Pedagoški asistenti pomažu đacima u učenju i socijalizaciji. Tako đaci postižu bolje rezultate i redovno pohađaju nastavu. Nastavnici, stoga, imaju više razumevanja za probleme romske zajednice. U Srbiji ima oko 250 pedagoških asistenata. Obično su romske nacionalnosti jer su senzibilisaniji za probleme same zajednice i ne postoji jezička barijera.

Osim stipendijske podrške, Fond za obrazovanje Roma (Roma Education Fund-REF) od 2014. godine sprovodi program mentorske podrške za srednjoškolce. Koordinator programa sekundarnih stipendija i mentorstva REF-a Zorana Tomić kaže da su mentori namenjeni srednjoškolcima romske nacionalnosti koji imaju prosečnu ocenu od 2,50 do 3,50.

„Mentori učenika su profesori, pedagozi, psiholozi koji su zaposleni u školama koje učenici pohađaju i koji su od strane direktora škole imenovani za rad sa učenicima. Cilj rada sa ovom grupom srednjoškolaca je bio da se smanji procenat odustajanja od školovanja, što je uspešno i urađeno jer je procenat odustajanja sa 7% smanjen na 2.4%. Sama tranzicija iz osnovne u srednju školu je za sve učenike teška, a posebno za učenike koji su pripadnici manjinskih i osetljivih grupa. Iz tog razloga svi mentori posebnu pažnju posvećuju prvacima, u cilju prilagođavanja na srednjoškolsko obrazovanje i sprečavanja ranog napuštanja obrazovanja”, objašnjava Tomić.

Jedan od mentora jeste i Branka Oreščanin, pedagog Škole za negu lepote. Ona je odlučila da postane mentor nakon što je slučajno videla oglas „Podrška Romima”. U Školi za negu lepote, koju pohađa veliki broj učenika romske nacionalnosti, kao mentor svojim učenicima pomaže kroz razgovor sa njima i njihovim roditeljima, analizira njihovu situaciju i pravi plan podrške za naredni period. Ona podseća da je potrebno razvijati senzibilitet i kod učenika ali i kod odraslih.

„Pitam ih kada dođu kakav tretman su imali u osnovnoj školi. Svi se žale da je diskriminacije bilo u osnovnoj školi. Dođu uplašeni, nepoverljivi, ali kada vide da ih ima dosta, opuste se. Dolazili su sa deficitom u znanju. Uglavnom su to predmeti strani jezik, matematika, gde učenje gradiva logički prethodi onom iz osnovne škole. Šta tu može da se uradi? Dopunska nastava. Mnogi profesori kažu pa ja ne mogu, imam program, kako ću ja, ne mogu da ga uključim. A ja kažem pobogu, to je kao kada biste vaše rođeno dete terali da trči, a ono nije još ni prohodalo. Treba ih što češće motivisati i nagraditi”, navodi Oreščanin.

Aktivistkinja organizacije „Jednakost”, pak, smatra da model sa pedagoškim asistentima nije dugoročno dobro rešenje jer se na njih svaljuje odgovornost za integraciju romske dece. „Sami učitelji moraju da budu dovoljno senzibilisani i svi ostali koji rade u školi, a ne da postoje posrednici. Kao što ni za drugu decu ne postoji neka vrsta posrednika”, smatra Vuković.

Integracija, a ne segregacija

Segregacija koja se manifestuje na dva načina, kroz izdvojena romska odeljenja ili isključivo romske škole, jeste veliki problem. Trenutno postoji oko desetak škola u kojima je 80% učenika romske nacionalnosti. Aktivistkinja organizacije „Jednakost” Jovana Vuković objašnjava da u takvim školama opada kvalitet nastave.

„Te romske škole su najčešće škole koje većinski počinju da pohađaju romska deca. I onda kada se dođe do nekog kritičnog broja, tipa 40-50%, roditelji većinskog stanovništva počinju da ispisuju svoju decu iz tih škola i onda ostaju samo romska deca. I posle nekog vremena tu nastavnici ne žele naročito da rade, opada kvalitet nastave, škole i u materijalnom smislu krenu da propadaju”, kaže Vuković.

Izborni predmet romski jezik sa elementima nacionalne kulture uveden je u osnovne škole 2016. godine, a dve godine kasnije usvojeni su i udžbenici na romskom jeziku od prvog do četvrtog razreda čime je Srbija postala prva zemlja u Evropi koja ima takve udžbenike.

Predsednik Centra za edukaciju Roma i etničkih manjina i jedan od autora udžbenika Ljuan Koko ističe da je udžbenike 2017. godine koristilo oko 3.200 učenika koji su odabrali romski jezik kao izborni predmet.

„To je u tom momentu značilo i najveći broj jedne manjine koja uči svoj maternji jezik, a obuhvat dece je bio samo sedam odsto. Videli smo da je direktor vrlo ključan u odluci da li će se sprovoditi i kako će se realizovati izborni predmet. Oni se vade na romske roditelje, na to da Romi znaju ili ne znaju jezik, ili govore u kući pa im nije potrebno da ga uče u školi. Mi pokušavamo da promovišemo romski jezik u školama. U toku je kampanja koja će trajati do aprila. Posećujemo škole gde je veći procenat romske dece, ali i tamo gde ima interesovanja od strane direktora i školskih uprava razgovaramo sa romskom zajednicom, delimo udžbenike za prvi, drugi, treći i četvrti razred”, kaže Koko.

Predstavnici Roma učenje romskog jezika u školama vide kao dobar način očuvanja njihovog nacionalnog identiteta. Dalibor Nakić smatra da je bitno da se što veći broj romske dece izjasni da sluša taj predmet budući da sve manji broj dece govori romskim jezikom.

„Integracija je proces koji ponekad stvara asimilaciju. Mi smo za integraciju, ali nismo za asimilaciju. Nažalost, veliki broj Roma koji se školuje se vremenom nesvesno asimilira. I sutradan se mnogi stide da kažu da su Romi kako ne bi bili diskriminisani u pogledu zapošljavanja i slično”, kaže Nakić i dodaje da trenutno postoji potreba za upotpunjavanjem nastavnog kadra i usavršavanjem nastavnika romskog jezika.

Jovana Vuković, pak, smatra da romska deca mogu da očuvaju svoj identitet i jezik bez da slušaju nastavu na romskom jeziku.

„Ja ne mislim da je identitetsko pitanje suštinsko pitanje. I tu će verovatno biti podeljenih mišljenja. Sprečavanje diskriminacije u svim svojim oblicima, vršnjačkog nasilja koje je rasno motivisano, različite diskriminatorne predrasude koje imaju učitelji i nastavnici, mislim da je to prioritet u odnosu na to da se neguje kultura i očuva identitet. To jeste važno, ali čini mi se da je sekundarno”, smatra Vuković.

Ljuan Koko navodi da je za otklanjanje postojećih problema u procesu obrazovanja Roma neophodno da učešće Roma u procesu odlučivanja bude obavezno.

„Normalno, ne učešće Roma pokornog tipa, servilnog ponašanja, to samo šteti, nego odlučnih, autoritativnih ljudi, ljudi koji znaju da se izbore da nekako poprave i donesu jednak položaj Roma u odnosu na druge u državi”, jasan je Koko. „Imamo mnogo tela u državi koja se navodno bave Romima, tu se ogromna sredstva troše, ali rezultata nema. Mi ne vidimo kako i gde se to troši. Ako nemate usvojene akcione planove, ako nemate tehničko-operativna stručna tela koja će to da prate, ako to nije predviđeno budžetom, nemojte usvajati strateška dokumenta”, kaže Koko.

Jovana Vuković upozorava da kada postoje afirmativne mere, to znači da postoji i neka nepravda koja se pokušava otkloniti.

„One jesu kompenzatorne mere i traju neko vreme. Isto kao kvote sa ženama u Parlamentu. Dok ne budemo imali jednak broj žena u Parlamentu, mi moramo da imamo jedan, uslovno rečeno, veštački mehanizam koji će da natera neke ljude da stavljaju žene na liste. Te mere su tu da bi se ispravila jedna nepravda, a onda će jednog dana te mere biti prevaziđene. Isto kao i afirmativne akcije. Sada moramo da imamo neke mere, ali kada budemo imali potpuno, u etničkom smislu, šarenu strukturu studenata koja odgovara učešću u opštoj populaciji, onda neće biti potrebe za tim”, zaključuje Vuković.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Nevidljivi građani – predrasude i diskriminacija kao odraz stanja jednog društva” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.