Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan

Normalan čovek ne može da podnese količinu užasa i primitivizma od ljudi koji vedre i oblače po Srbiji. Teme koje okupiraju naše ljude su tužne i jezive s obzirom na to da svet svakog dana ide napred i da neki ljudi zaista žive nasmejani, kaže za rubriku Naši ljudi u svetu Antonije Kosanović, diplomirani politikolog koji je, poput mnogih svojih prijatelja, nakon „maltretiranja sa poslodavcima za tragikomične novčane nagrade“, odlučio da ode u potragu za svojim parčetom sreće – van Srbije.

Sve ovo, dodaje, nema veze sa siromaštvom. Prosečan Srbin je, smatra on, izuzetno siromašnog duha, u moralnoj krizi i izjeden teškim životom. „Ne prođe dan da ne pomislim o ovim teškim temama, a u tim situacijama me uglavnom obuzme osećaj gorčine, ljutnje i boli“.

Antonije od decembra 2017. godine živi i radi u Šenženu, kineska Guangdong provincija. U Beogradu je završio politikologiju na Fakultetu političkih nauka, a u Kini je radio kao privatni košarkaški trener i učitelj engleskog jezika.

Prvobitni plan bio je vratiti se nakon tri meseca. Kinu, međutim, nije napustio ni nakon gotovo dve godine.

„Kina je neverovatna zemlja kojoj sam do neba zahvalan na šansi koju mi je pružila da u njoj živim i radim. Kinezi su mi pomogli da iznova osetim sposobnost oslanjanja na spostvene snage, da se u tako dalekom i nepoznatom svetu mogu osloniti na svoje noge, na svoje znanje, iskustvo, karakter i kućno vaspitanje“, kaže Antonije.

Imao je, dodaje on, i priliku da vidi Aziju, da proputuje koliko je mogao i upozna narode o kojima je samo čitao i informisao se putem filmova ili vesti.

Odlazak iz svoje zemlje nije bio lak, ali mu je bio neophodan – „kao kiseonik davljeniku“, a Beograd, kojim se, kako kaže, nekada dičio, više ne liči na sebe.

„Grad ide u potpuno suprotnom pravcu od onoga kako mislim da jedna otvorena metropola treba da zrači i privlači. Drago mi je da ima toliko turista, ali iskreno ne razumem one koji ostaju duže od nekoliko dana u Beogradu“, priča naš sagovornik.

Tako bi o povratku u Srbiju, u njegovom slučaju, mogle presuditi samo lične emocije, a nikako neka vrsta „trule nostalgije“ – iskustvo života u Kini, dodaje, dubinski ga je promenilo, što nikako ne bi menjao.

„Čovek se po prirodi menja, ali iskustvo življenja i snalaženja u tako drugačijoj kulturi sa ogromnom jezičkom barijerom me je zasigurno promenilo. Definitivno nisam isti čovek kao i pre odlaska i zbog te transformacije sam istovremeno ponosan koliko i uplašen, jer uvek deo nas i naše prošlosti umire stvarajući prostor za nove stvari“, objašnjava Antonije.

Ipak, zemlja koja je „univerzum za sebe“ samo mu je usputna stanica, nikako mesto gde bi voleo da ostane.

„Nakon određenog perioda provedenog vani nisam sasvim siguran da bih voleo da živim u društvu kao što je ovo“, kaže i objašnjava zbog čega – zbog specifičnog političkog uređenje društva, apsolutne kontrole protoka informacija, nadzornih sistema u velikim gradovima, kao i nivoa obaveštenosti običnog sveta o svetu oko sebe.

Sve ovo, smatra on, „ubija“ razvoj individualizma koji je u ostatku sveta, naročito među mlađom populacijom, nezaobilazan životni pristup. Život u Aziji po sebi je vrlo specifično iskustvo, ali Kina i kineski narod, naglašava, drugačiji je i od ostatka Azije.

„Zbog toga je aktuelna situacija u Hong Kongu izuzetno zanimljiva i tužna, jer je isti narod, pritom kulturološki potpuno različit, doveden do ivice sukoba. Hongkogžanima je nezamislivo da budu sastavni deo Kine. Entnički su naravno Kinezi, ali kulturološki i u glavama su mnogo više na zapadu. Neverovatan jaz se stvorio za vreme Britanaca, gotovo civilizacijski, pa će biti vrlo zanimljivo i problematično integrisati Hong Kong u ostatak Kine. Nisam srećan zbog onoga što sledi“, kaže nas sagovornik.

Ono što ga je iznenadilo u razgovorima sa strancima i putnicima dok je boravio u Vijetnamu i Kambodži, jeste to da mladi u svojim ranim dvadesetim imaju mogućnost da na proputovanju provedu između šest meseci i godinu dana.

„Zamislite naše mlade sa takvim iskustvom drugačijih kultura, snalaženja i neverovatnih situacija. Međunacionalne tenzije na Balkanu bi splasnule za nekoliko godina, jer bi ljudi konačno razumeli da nam od komšija niko nije bliži i da možemo opstati svi jedino kroz iskrenu saradnju. Ali takav scenario ovde nije moguć za mog života“, poručuje Antonije.

https://www.instagram.com/p/B1TRMDGHJY6/