Oliver Frljić

Kao što je naš list juče izvestio izvođenje njegove predstave „Naše nasilje“, vaše nasilje“ na 27. Marulićevim danima u Splitu pod velikim je znakom pitanja, a u Poljskoj se njegovim ostvarenjem „Prokletstvo“ bavi tamošnje Državno tužilaštvo. U oba slučaja se, manje-više navodi da je reč o blasfemiji. Ovaj, kao i mnogi drugi primeri, ukazuje na nešto sasvim drugo. Mnogo stvaralaca na svim poljima kulture, umetnosti i društva često oseća potrebu da kritikuje veru ili Crkvu i onim što u nekom društvu one predstavljaju ili žele da budu. Ograničićemo se na hrišćansko iskustvo budući da toj verskoj i kulturnoj tradiciji u njenim raznolikim vidovima pripada većina ovdašnjeg stanovništva. Vera i pripadnost nekoj verskoj zajednici osetljivo je i pipavo polje, budući da zadiru u najintimnija čovekova uverenja. Zato i svaki napad odnosno bezuslovna odbrana verskih uverenja biva tumačena s mnogo više emocija i izlivene žuči nego inače. I jedni i drugi se pozivaju na slobodu izražavanja. Vera, verske dogme, Crkva, jesu institucije koje treba kritikovati, ali da bi se to radilo treba ih dobro i poznavati. Čini se da u nekim primerima umetničkog izraza to nije slučaj. Mnogi stvaraoci žele s pravom da upute žaoku dominantnom sistemu verovanja ili njegovim predstavnicima u društvu. Same crkve barem one najveće daju im i više nego dovoljno materijala za tako nešto.

Činjenica je da su se u nekim evropskim društvima verske zajednice razmahale više nego što se u građanskom društvu očekuje. Umetničko stvaranje jeste jedna od legitimnih formi da se na takvu pojavu ukaže jasno i glasno. Ono što mnogi umetnici, međutim, rade jeste mešanje baba i žaba. Mešaju se dnevnopolitički kontekst i izvorno versko učenje sa pripadajućom mu tradicijom, pa neki umetnici sebi daju za pravo da izvrgavaju ruglu verske simbole poput krsta, Majke Božije ili Isusa Hrista na načine koji se vernicima ne dopadaju. Takvi ispadi osim što trenutno šokiraju i sablažnjavaju, ne doprinose onome što svaka istinska umetnost i kritika hoće da postignu: katarzu u izvornom značenju tog pojma. Stvaraju se neprijateljski tabori: vernici se s razlogom osećaju uvređeno, a upućena umetnička kritika pucala je u prazno. Samo je te iste vernike još čvršće utvrdila u njihovim uverenjima i pojačala osećaj ugroženosti. Konstruktivnog dijaloga vernika i ateista nema.

Zaboravlja se ovde još jedna stvar. Na južnoslovenskim prostorima crkve i civilno društvo se međusobno ne snalaze baš najbolje. Crkve ne mogu da prihvate činjenicu da su danas samo jedan segment tog društva koji ne bi trebalo da bude ravnopravniji od ostalih, a civilno društvo ne razume kompleksnost sistema verovanja i institucije koja je skoro dve hiljade godina oblikovala evropski identitet u najširem smislu. Slobode, jednakosti i bratstva u Evropi ne bi ni bilo da nije bilo hrišćanstva, a Evropa se svog judeo-hrišćanskog identiteta koji prožimaju uticaji islama toliko lako odriče, iako je to ono najvrednije što Stari kontinent ima i čini ga posebnim.