Olja pojela vuka

Intervju započinje Oljinom uvodnom konstatacijom da je „kandidatura bilo koga ko nije kandidat vlasti izjednačena sa krivičnim delom veleizdaje“, što je – bar u pravnom smislu i bar za sada – donekle preterano, ali u suštini nije daleko od istine jer se aktuelna srpska vlast – koja se, da ne bude zabune, od vekovne serije prethodnih razlikuje samo po tome što je plemenski prostakluk, pasjaluk i montanjarsku navalentnost dovela do paroksizma – vlasti dokopala (i teži da na vlasti zauvek ostane) na površno modernizovanoj mitološkoj patki o Milošu Obiliću i Vuku Brankoviću, umal ne rekoh – Jeremiću, ali se na vreme ujedoh za jezik i tako dušu svoju spasoh.

Šta, dakle, kaže Vuko? Eh, šta? Svaka mu je ka vladičina, do te mere ka vladičina da bih – da sam se počem juče vratio sa desetogodišnje turneje po Marsu – bezbeli za njega glasao, ali budući da sam rečeno vreme proveo ovde (i pritom uspeo da ne izlapim), još uvek čuvam u pamćenju njegove „rane radove“, a pamtim i poslovicu o vuku koji menja dlaku, ali ne i ćud.

Ukratko prepričano, Vuko obećava da će nam – ukoliko pobedi Vučića – po kratkom postupku povaditi vekovno trnje iz mindže, a u tome će mu – takođe kaže – pripomoći „ugledni stručnjaci“ koji rade na „predsedničkom programu“. Ostavimo sad po strani to što je „predsednički program“ već napisan u ustavu – za koji, istina, ovde niko ne haje – pa se zapitajmo: nije li Vuko, doduše pod vrhovnom komandom razrednog starešine (i doduše ne jedini) svojski radio na asfaltiranju puta kojim se Vučić uspentrao na vlast i – nakon što se uspentrao – donekle čak i smirio Jeremićevu steroidnu histeriju.

Sve napred rečeno ne znači da od Jeremića nije mogao postati dobar političar – ne manjka mu ni inteligencije, ni obrazovanja, ni kulture u ophođenju – samo da (eh, pusto tursko) nije bio preterano sklon nepodnošljivoj lakoći napredovanja u službi i raznoraznim prečicama koje – o tome nas iskustvo „našeg naroda“ (uzalud) poučava – po pravilu produžavaju put, a često odvedu i na stranputicu. Neću, naravno, da kažem da bi Jeremić svojim (eventualnim) prezidencijalnim činjenjima i nečinjenjima značajno produbio stranputicu kojom već decenijama tumaramo, ali hoću da kažem da oni koji pokušavaju da stranputicu pretvore u autostradu – a Jeremić je jedan od takvih – nikada neće naći put.