Otišla je iz Srbije da pronađe oca, a onda je Engleska promenila njen život

„Definitivno sam rešila da napustim Srbiju godinu dana pre nego što sam diplomirala psihologiju, a presudno je bilo to što sam saznala da imam pravo na irski pasoš – otac, koga nikad nisam upoznala – je Irac. U to vreme mi je život bio dosta haotičan“, navodi Dr Jelena Nolan-Roll za Danas Online. Oca je, kako kaže pronašla, ali ne i upoznala.

Za sebe kaže da je štreberka koja želi da promeni svet. Radi na prevenciji nasilja, osnaživanju žena, vodi radionice za hrabrost, a njena „Nesreća“ nedavno je izabrana za najbolju kratku priču na konkursu Udruženja Nezavisnih Pisaca Srbije i objavljena u zbirci „505 sa crtom“. Ima ćerkicu, koja uskoro puni četiri godine.

O hrabrosti i nasilju

Na pitanje šta je danas hrabrost i ko su hrabri ljudi, naša sagovornica ističe da je „hrabrost isto što je bila i juče: raditi ono čega se plašimo a za šta znamo da može da nam pomogne“.

„Nedavno sam završila projekat „Beyond the Rape“, gde sam sa koleginicom Gal Harmat sa UN Univerziteta za Mir intervjuisala ljude koji su proživeli razne oblike nasilja i osnažili se nakon toga. Kad sam ih pitala šta za njih znači osnaživanje, osoba koja je proživela partnersko nasilje od strane partnera istog pola, rekla je „za mene to znači da mogu da obučem šta god želim, jer više niko ne kontroliše šta oblačim“. Osoba koja je 11 godina bila u vezi sa psihički nasilnim partnerom, rekla je: „Nastup u Shao Lin hramu kao žena koja zaista zna Kung Fu“. Hrabrost je kad pogledate strahu u oči i ne date mu da vas zaustavi, na primer pričati o paničnom napadu prvi put sa nekim bliskim za koga ne znate kako će da reaguje i šta će da vam kaže. A vi ste muško balkansko. Na primer“, objašnjava ona.

Smatra da su ljudi koji ne ulažu u svoju hrabrost manje zadovoljni svojim životom, imaju dugove…a na pitanje koliko su ljudi voljni da rade na tome da budu hrabriji, mišljenja je da bi svako to želeo, ali da ne zna kako.

„Neuništiva sam optimistkinja koja duboko veruje u ljude. Mislim da bi svako želeo da postane hrabriji ili hrabrija ali da ne zna kako, ili ne misli da može, ili nema vremena, ili ne misli da zaslužuje, ili se plaši osude ili neuspeha. I to je potpuno razumljivo. I često tužno. Hrabrost je kao mišić – mora da se vežba. Svaki dan. Malo po malo. Informacijama, radom na sebi, umetnošću- šta god da je vaš alat. Kako da postanete hrabriji? Pravite greške. Upitajte se šta biste uradili da znate da će sto posto biti uspešno. A onda to uradite“, naglašava naša sagovornica, koja još radi i kao kouč.

Inače, po obrazovanju je psihološkinja. Završila je Univerzitet u Beogradu, a doktorirala u Bristolu. U doktoratu se upravo bavila pričama ljudi koji traže svoje roditelje, kao što je bio i njen slučaj, ali i pričama društva o njima. Trenutno vodi internacionalnu komisiju za najbolje mere za prevenciju nasilja sastavljenu od globalnih profesionalaca u finansijama, IT-u, rodnim studijama i pravu za Udruženje profesionalaca u polju ličnog osnaživanja (Association of Empowerment Self Defence Professionals). U saradnji sa dva univerziteta piše projekat za osnaživanje samih mama u Engleskoj i Kaliforniji. Vodi radionice za hrabrost sa koleginicom, ima tri klijenta. Takođe, radi i na zbirci priča pod okriljem Udruženja Nezavisnih Pisaca Srbije. Kaže da čita dosta naučne fantastike i beletristike, pa i teorije svega i svačega i dodaje da joj u „svakom slučaju nije dosadno“.

Radila je brojna istraživanja o nasilju, obrađivala temu uznemiravanja na ulici, koja kako kaže, može žrtvama da izazove velike traume. Smatra da je to kolektivna odgovornost i da svi treba da urade nešto povodom toga.

„Nasilje je veoma kompleksna i komplikovana stvar. I da, ima jako puno faktora koji utiču na to, preko društva, kulture, životne istorije, uverenja, ubeđenja, osećanja, nivoa obrazovanja, vremena dana i privilegije koju imate kao neko ko stoji na preseku svega toga. I da je to naša kolektivna odgovornost tako da bi svako trebalo da uradi nešto povodom toga. Ne znam šta je to za vas. Možda razgovor sa komšinicom. Možda upisivanje krav mage. Možda pisanje nove pesme. Možda samo duboki uzdah ili dozvola sebi da se isplačeš. Ali koliko god se činilo malim, računa se. Velika Britanija pridaje tome pažnju. Ako vas neko na ulici u Bristolu uznemirava, čini zločin i možete da ih prijavite. Ljudi veruju žrtvama- većinom. Još uvek su statistike poražavajuće ali se bar kreće u pravom smeru“, objašnjava naša sagovornica.

„Nesreća“ kao sreća

Govoreći o povodu za pisanje priče, Jelena kaže da je ideja bila da pokaže osobama koje se nađu u situaciji gde se osećaju zarobljeno, da nisu same.

„„Nesreća“ je sreća za mene, jer je prva priča koju sam samostalno poslala na književni konkurs i pobedila je. Ideja je bila pokazati osobama koje se nađu u situaciji gde se osećaju zarobljenim, da nisu same. Ima nas još. I vrlo često se prepoznamo, čak i kad ništa ne kažemo jedni drugima. Dugo sam mislila da sam ja jedina kojoj su se desile neke stvari, a to je jako česta pojava kod ljudi koji su doživeli traumu. Ta usamljenost u traumatičnom iskustvu se često pretvori u strah i poraz pred samom sobom. Za mene su to bili panični napadi, anksioznost i gomila strahova od naizgled običnih stvari, na primer od toga da spavam noću. Nisam htela da se nekom drugom to desi, i tako je junakinja Danka završila u tim kolima. Trenutno radim na zbirci kratkih priča o ljudima iz blokova. Teme će biti iz blokovskog života, sad, pre deset godina i devedesetih, dok sam tamo odrastala, ali prvi čitaoci tvrde da i neko ko nije odatle može da uživa u njima. Videćemo kad izađe“, poručuje ona.

Pobegla od straha

Upoređujući život u Srbiji i Engleskog, pravi paralele.

„Engleska mi je pružila slobodu kroz rad. Privilegovan život. To da mogu da radim u kafani, kao čistačica itd i da i dalje mogu da studiram i da odem nazad za blok relativno često. Pružila mi je kolaž raznoraznih ljudi iz celog sveta koji su me prihvatili u manjoj ili većoj meri. Pružila mi je odličan standard života i to da mogu da se bavim onim što volim, kao i odgovornost za svoj život. Pružila mi je muža, rođenje deteta,i sigurnost da naučim kako da budem ja, bez panike i bez anksioznosti. Takođe, pružila mi je jednu posebnu vrstu usamljenosti. Onu gde vas niko ne pita da li vam je hladno i jeste li gladni. Umesto toga, ponude vam čaj sa mlekom. I lep je taj čaj, nije loš, ali sedite na vetru, na betonu, dok se spušta noć a poslednji put ste jeli tost za doručak. I to je ok, kulturološki. Englezi se ne mešaju puno u poslove drugih, osim ako ih ne pitate za pomoć“, navodi naša sagovornica.

Za Srbiju, kaže da joj je pružila odrastanje kroz haos, nekoliko velikih trauma, sestru, prijatelje i kumove.

„Oni su nekako uvek tu, čak i kad se ne čujemo koliko bi nekad volela, ali uvek kad zaista treba se pojave. Bez reči. Bez objašnjenja. Nahrane i ugreju, bio to vikend na severu Engleske, čekanje na aerodromu u sedam ujutro ili vožnja na motoru kroz blok. I „vidi budale, opet pisala do tri ujutro umesto da spava“, a čim izađe knjiga priča odu da kupe. Ili recimo sestra koja pošalje sitne kolače iz omiljene poslastičarnice za vreme korone. Jel se vidi koliko mi nedostaju porodica i prijatelji ili da nastavim?“, dodaje Jelena.

Od kad živi u Engleskoj, priznaje da nema više panične napade, postala je majka i doktorka nauka.

„Umem da kažem i pokažem ne. Dobro zarađujem, taman koliko nam treba. Znam da imam ADHD i puno mi pomaže što to znam jer mogu život da organizujem oko toga da mi mozak konstantno radi na nekoliko koloseka. Iz Srbije sam pobegla, i to dobrim delom od sebe. I straha. Ali, da sam tad znala ono što sad znam, ne verujem da bi se našla na mnogo drugačijoj poziciji“, ističe Jelena.

Da li bi se vratila?

„Kad sam odlazila, nisam ništa planirala. U to vreme mi je život bio dosta haotičan. Kad sam taj haos malo strukturisala i rodila dete, došli smo nazad porodično na nekoliko meseci ali kako nismo uspeli da nađemo poslove, našli smo se ponovo u Engleskoj. Ne bi se vraćala na puno radno vreme, ali ne bi ni ostajala u Engleskoj tako. Shvatila sam da se kao neko sa nekoliko identiteta koje često žongliram najprijatnije osećam na mestima između svetova. Trenutno radim na na tome da budem i tu i tamo, pola-pola. Kad je detetu raspust (a ovde imaju mnogo velike raspuste) da dolazimo što više u Srbiju i na Balkan, a kad nije raspust da smo u Engleskoj. Bristol je super grad. Nađete se na pikniku sa Massive Attackom kad ste samo izašli u šetnju gradom. A kad dete odraste, videćemo. Idealni uslovi za to bi bili da mi neko pokloni stan u bloku i avionsku kartu za mene i porodicu na svakih par meseci“, dodaje naša sagovornica.

Pomoć komšija u vreme poplava

Prisećajući se na kakve je reakcije nailazila kad bi rekla odakle je došla, kaže da su ljudi pokazivali uglavnom iskrenu radoznalost.

„Pogotovo jer mi prezime nije srpsko, a ima crticu jer smo i muž i ja promenili prezime kad smo se venčali. Upoznati su jer ih upoznam. Recimo, za vreme poplava u Srbiji smo komšijama u ulici rekli šta se dešava i svaki dan te cele nedelje bi našli ispred vrata pakete i pakete pomoći. Potpuno su me oduševili“, priseća se Jelena.

Nacionalnost, kaže ona, nije toliko bitna u njenim prijateljstvima. Bitno joj je kakav je neko čovek i da li im se sistemi vrednosti i priče poklapaju.

„Sa nekim Srbima u okolini se super slažem, sa nekima ne. Isto kao i sa Englezima, Ircima, Indijcima ili sa bilo kim drugim“, dodaje Jelena.

Dešavanja u Srbiji prati, ali samo ona na koja, kako kaže, može nekako da utiče.

„Ne pratim sve vesti, jer ću samo da se stresiram. Tako da mišljenje o svim aktuelnim dešavanjima ostavljam onima koji se time dublje bave a ja radim na smanjenju statistike nasilja, kao i ovde“, navodi Dr Jelena Nolan-Roll.

Tokom pandemije naučila da mesi hleb

Pandemija je na nju uticala uticala i dobro i loše, ali se trudi da funkcioniše kao i uvek.

„Ugojila sam se, naučila sam da mesim hleb, otvorila sam svoju praksu, preselila se nazad za Bristol iz Leicestera, nisam bila u bloku od prvog januara 2020. Radila sam uz malo dete, ali univerzitet je bio pun razumevanja. Dopustila sam sebi da podelim svoje pisanje sa javnošću i naišla na uspeh. To je nešto o čemu pre godinu dana nisam ni sanjala. Hvala. Funkcionišem kao i uvek – čitam, tražim najbolje u situaciji, vežbam, nerviram se što ne mogu to uvek da vidim, pišem priče, gledam crtaće sa detetom, čujem se sa prijateljima, trudim se da ne pratim loše vesti i nadam se najboljem. Nalazim neke sjajne ljude u Srbiji koji su isto puni nade i dobrih ideja, i počinjemo neke jako zanimljive stvari. Što kažu ovi moji Englezi, watch this space„, zaključuje naša sagovornica.