Partokratija: kancer demokratije

Pet emisija, koje se bave problematikom partijskog zapošljavanja, u period od 1944. do danas, deo su projekta “Zloupotreba političkog uticaja: političke stranke kao najveći poslodavci u Srbiji”, koji, u okviru Media programa, sufinansira Delegacija EU u Srbiji. Autorski tim, čitaocima Danasa, prenosi delove prve epizode.

Idealna država je moralna i pravedna zemlja, zasnovana na princpu Platona, gde svaka osoba radi ono za šta je najbolje kvalifikovana i za šta ima najviše talenta ili barem istinski pokušava da se što više približi ostavrenju Platonovog principa.

Srbija, u tom smislu, nikad nije bila ni blizu idealnoj državi.
Srbija je robinja partijskog zapošljavanja.
Srbija je država okovana – partokratijom!

“U mentalitetu političkom građana i građanki Srbije je razumevanje vlasti kao lovine: ja sam to ulovio, ja sam se za to izborio i pretpostavka je da ću sad da smestim na tu vlast ljude u koje ja imam poverenje. Može mi se”, objašnjava sistem partijskog zapošljavanja Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka.

Pored profesora Stojiljkovića, u serijalu “Partokratija: kancer demokratije”, koji će ponedeljkom i četvrtkom u 20h biti emitovan na televiziji N1, govori više od trideset novinara, analitičara, političara, pravnika, sociologa, politikologa, profesora različitih struka…
Prema rečima Siniše Nikolića, advokata i bivšeg šefa kabineta Zorana Đinđića, to je “šprint ka švedskom stolu”, dok nekadašnji premijer Srbije, a danas predsednik Nove stranke, Zoran Živković, kaže da je partokratija “kancer – rak koji napada celo telo jedne države i sigurno je uništava”.
“Neko je rekao da je to paralelni sistem u kome se opšti interesi podređuju partijskim. A ja više nisam siguran da je to paralelni sistem. Partokratija je postala onaj prvi, osnovni sistem”, tvrdi Saša Janković, predsednik “Pokreta slobodnih građana”, a Boris Tadić, predsednik Socijaldemokratske stranke i bivši predsednik Srbije pojašnjava da je, zapravo, partokratija deo opste kulture: političke, pa onda i kulture svakodnevnog života.
 

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=aA8jnPDhuXM]

Partokratija, prostim jezikom rečeno, predstavlja podređivanje države i društva potrebama vladajuće stranke ili stranaka! O tome, prema rečima novinara Miše Brkića, svedoče primeri kako učiteljice, vaspitačice, manikirke, frizerke… postaju, direktorke, ili pomoćnice direktora, javnih ustanova, bez trunke radnog staža u toj oblasti i bez ikakvih kvalifikacija za taj posao.
“To ne samo da je diskriminacija, to ne samo da je poniženje, to ne samo da je ukidanje prava na rad onima koji nisu članovi stranaka, to je čak i ogromna manipulacija. Vi te ljude, koji vam se uključe u stranački aktivizam, neprestano držite na jednom povodcu: da li će dobiti posao ili neće dobiti posao”, smatra Boško Obradović, lider pokreta Dveri.

Iako se Ustavom Republike Srbije, građanima jamči pravo na slobodan izbor rada, te garantuje, pod jednakim uslovima, dostupnost svih radnih mesta – sistem uvažavanja znanja i sposobnosti ustuknuo je pred raspodelom položaja po političkoj liniji, lojalnosti i sistemom podele plena.
Ova očita, flagrantna i eksplicitna zloupotreba državnih resursa u partijske svrhe, nije začeta dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. Nije ni tokom prethodne vlasti. Čak ni uvođenjem višepartijskog sistema. Partokratija datira još iz perioda komunizma. Neki će reći: i ranije.
“Mislim da je partokratija počela još pre završetka Drugog svetskog rata”, kaže novinar Milan Ćulibrk, dok članica Demokratske stranke, Gordana Čomić, tvrdi da “nikada nismo živeli u sistemu gde partija nije bila važna”.

Cinici, ne bez razloga, umeju da kažu da se izbori u Srbiji mogu posmatrati i kao „biranje menadžmenta za preduzeća u državnoj svojini“ ili transformisanje partija u agencije za zapošljavanje i sigurne kuće za uhlebljenje partijskih poslušnika.

“Stranke su se pretvorile u agencije za pronalaženje radnog mesta, u agenciju za zapošljavanje”, kaže Dušan Pavlović, potpredsednik pokreta “Dosta je bilo”, dok Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije navodi da smo “došli u fazu da ako nemaš partijsku knjižicu, nemaš ni egzistenciju”.
Koliko su partije ekzistencijalno važne, možda najbolje slika primer koji navodi advokat Vlada Gajić: “U Knjaževcu je pričao jedan mesar: ja sam o u ovoj stranci, žena u onoj, sin u ovoj, drugi sin u onoj, ćerka… Ko god dođe na vlast, mi imamo jednog iz familije koji je u toj stranci.”
Zlatko Minić, iz organizacije “Transparentnost Srbije” objašnjava da je to šire i od egzistencije svakog pojedinca. “Partija kontroliše medije, sudove tužilaštvo, policiju… Sve strukture, svi mehanizmi, sve poluge kontroliše, manje ili više, partija.”

A da nije reč ni samo o kontroli, već o ozbiljnim interesima vladajuće nomenklature, pojašnjava Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodna tržišta: “Interes političara je da upravljaju javnim preduzećima; interes države je da dobija profit; interes političkih stranaka i političkih šefova je da se finansiraju, makar i ako su te firme u gubitku; a tu je i interes drugorazrednih menadžera, koji na tržištu ne bi mogli da dođu do dobrih pozicija; kao i interes onih koji su zaposleni, a za čijim radom ne potoji potreba.”

“Ja se nekad čudim kako je moguće da uopšte imamo struju, vodu, da radi saobraćaj… imajući u vidu količinu partijskih ljudi koji su dovedeni svuda, pa između ostalog i u te važne sektore našeg svakodnevnog života”, pita se profesor Filozofskog fakulteta, Slobodan Antonić.

Umesto uspostavljanja vladavine prava i garanta za ostvarenje ljudskih prava, Srbija sve više tone u ponor u kom vladaju politička i moralna neodgovornost. Jednaka, za svakog, prava na rad – nisu zajamčena.