Ponekad pogledam „Kesića“ i dobro se podsetim što sam otišla

Sa radošću je prihvatila da priča o škakljivoj temi odlaska iz zemlje – znajući da će biti i osuda.

Završila je srednju medicinsku školu na Zvezdari i već u četvrtoj godini joj se ukazala mogućnost da besplatno uči i polaže nemački jezik.

Naime, sporazum između jedne naše škole jezika i nemačkog zdravstva (koje je u obavezi da vam izda radnu dozvolu uz mesečnu doplatu što vam je pomogla da ubrzano otvorite „gvozdena vrata“) je postignut u pravo vreme za Milicu.

Prijavila se, godinu dana je učila nemački jezik, pritom uporedo završavajući školu, a kasnije i radila šest meseci kako bi mogla da izađe na državni ispit – da bi dobila sertifikat medicinske sestre.

Imala je samo reči hvale za svoju mentorku i profesorku nemačkog jer je sa njom učenje bilo dosta olakšano. Položila je „B2“, neophodni nivo za rad u Nemačkoj, a potom i državni ispit – i vrata Nemačke su otvorena.

Nije otišla nužno „trbuhom za kruhom“, ali nije otišla ni iz čiste avanture. Ističe da je želela bolji život i da upozna svet, a da je ovo bila ponuda „dva u jedan“.

„Nije mi teško pao odlazak, postoje pečati, sertifikati i potpisi određenih ljudi, ne idem u belo roblje. Ako vidim da je neka prevara, pakujem se i nazad kući“, kaže Milica.

Nije se spakovala kad je došla, već se zapravo raspakovala. Uselila se sa još dve drugarice. Iako je imala drugarice, početak, kao i svaki početak, izričito joj je teško pao. Sa jedne strane ostavila je život u Beogradu gde su joj porodica, prijatelji, rodbina… Sa druge, nastupila je nagla samostalnost, ali brzo se adaptirala.

Gradić u kojem živi, Bad Vindzhajm (Bad Windsheim) je veličine prosečnog beogradskog naselja, ali zahvaljujući dobro razvijenoj i brzoj železničkoj mreži, slobodno vreme voli da provodi u obilascima i noćnom životu Frankfurta, Nirnberga, i Minhena.

U Bad Vindzhajmu postoji privatni rehabilitacioni centar „Dr Becker Kiliani Klinik“  za pacijente sa neurološkim problemima i poremećajima.

Naša sagovornica naglašava da joj je posao u ovoj klinici bio zapravo važnija prekretnica od preseljenja.

„Ovde se radi bez pritiska, sa poštovanjem, sve se kompjuterski beleži u sekundi, a osim profesionalnosti ceni se i ako ste vedri i ulažete deo sebe u oporavak pacijenata, što vam se kasnije višestruko vrati. Radnik se ceni, iako postoji hijerarhija kao i u svakoj zdravstvenoj ustanovi, poštovana sam jednako kao i ostali“, priča Milica.

Mesto rođenja ne utiče na njen izbor društva van posla i kolega sa kojima najviše provodi vreme, odn. ne gleda da li je neko Srbin ili „Jugos“, već s kim se najbolje slaže.

„Ne gledam to, tako sam i vaspitana. Daleko od toga da izbegavam ‘naše’, jednostavno tako je ispalo, družim se sa ljudima koji mi odgovaraju. U Nemačkoj, ako niste Nemac, svi ste stavljeni u isti koš. Vera, nacija, boja kože nisu bitni, mi smo svi došljaci. Ima dosta Turaka, Arapa, Sirijaca, ljudi iz čitavog sveta. Na poslu sam u smeni sa Somalijkom i super se slažemo. Privatno kada izađem, društvo je nacionalno raznoliko. Svi smo tu došli sa istim ili makar sličnim ciljem, to nas spaja“, objašnjava Milica.

Njeno dosadašnje iskustvo joj govori da su Nemci malo zatvoreniji od ostalih, da se malo više drže po strani, ali da su maksimalno korektni i ljubazni.

Na pitanje da li je imala problem što je Srpkinja, počela je da se smeje.

„Podsetila sam se jedne scene iz kafića. Mogu da tvrdim za sebe, da ja nikada do sad nisam imala problema. Čak, iz kurtoazije pokušavaju da nauče neku našu reč, a da to nisu psovke – što mi inače volimo da radimo (smeh). Pre mesec dana kad sam izašla u grad u mešovitom društvu se našao neki Čačanin. Nisam ga poznavala, ali smo razmenili nekoliko rečenica jer nas matica povezuje. Očigledno da ne podnosi alkohol dobro jer je posle nekoliko piva krenuo da viče, da izaziva grupu Turaka koji su sedeli blizu našeg stola, da širi tri prsta kao da je krenuo u boj na Kosovo, a ne u provod u Nemačkoj (smeh)“, priča naša sagovornica.

Kaže da joj mnogo odgovara što u razgovoru ne može da čuje za nemački pandan našeg predsednika i da je politika stvar koja Nemce toliko ne zanima. Ispunjen privatni život im je mnogo bitniji od politike. U razgovoru ne postoji ni „M“ od Merkelove (iako su se u Berlinu takođe održavali protesti).

Na pitanje o životnom standardu, Milica direktno odgovara: „Ja želim normalan život. Ne želim vile, bazene, skupe automobile, jedino bih putovala, valjda sam u tim godinama kada želim da posetim svaki ćošak naše zemlje. Osim uslova rada koji su odlični, plata mi je odlična. Ne mislim o parama na taj način da moram da kalkulišem od prvog do prvog“.

Na potpitanje koja cifra bi je zadovoljila u Srbiji i „ispratila“ nemački standard, kao iz topa je odgovorila: „Hiljadu evra. Naravno, želela bih i ovaj sistem, ali onda bi trebalo celu kliniku da preselim u Beograd (smeh)“.

Nekako se pitanje da li prati šta se u Srbiji dešava pomešalo i sa pitanjem da li bi se (i ako bi se vratila, pod kojim uslovima bi to bilo), pa je odgovor bio mešovit, ali kristalno jasan: „Svaki dan se čujem sa porodicom. Uz društvene mreže, maltene mogu da znam sve u sekundi šta se dešava u Srbiji. Baš mi je pre neki dan drugarica slikala gužvu na Slaviji i prvo što sam osetila je sreća što nisam zarobljena u toj gužvi, a posle me obuzela tuga jer verujem da ne mora da bude takva gužva. Osećam da sam ovde poštovanija, a taj osećaj bih izgubila u Srbiji.

Milica dodaje da joj se život promenio za 180 stepeni, da ima i onih koji se nisu snašli, ali da ona priča za sebe.

„Glupo je širiti patriotizam odavde (smeh), ali mi je Srbija u srcu zaista. Nedostaje mi naš mentalitet, naše zezanje, generalno naš humor. Nedostaju mi porodica, prijatelji, ali čini mi se da sam postala prava ‘Auslanderka’ jer sam sa zadovoljstvom prihvatila da nemam probleme koje zaista ljudi ne bi trebalo da imaju u smislu sređenosti sistema i materijalne nezavisnosti. Ponekad pogledam ‘Kesića’ i dobro se podsetim što sam otišla kad me uhvati nostalgija“, zaključuje Milica.