Prava kulturna elita nije afektirajuća nego delujuća

Neka od njegovih zapaženijih dela su „Under one roof“ – nastalo povodom proslave 66 godina postojanja UN; „12 znakova zodijaka“ – projekat realizovan uz finansijsku i moralnu podršku State Departmenta, dok je NASA obezbedila dvanaest fantastičnih video-instalacija; „Missa Solemnior“ – delo rađeno za Vatikan povodom obeležavanja 950 godina od raskola Istočne i Zapadne crkve; “ Potret maršala Žukova“ – rađen za obeležavanje 50 godina pobede nad fašizmom. Njegova muzika korišćena je radi obeležavanja značajnih jubileja kao sto su trista godina Petrograda, dvesta godina srpske državnosti ili šezdeset godina Holokausta. Ovaj humanista i ničiji vojnik je zagovornik brojnih mirovnih inicijativa i međureligijskog dijaloga, a pored društvenog i humanitarnog rada u Srbiji Aleksandar ostvaruje redovnu saradnju i sa Ujedinjenim nacijama. Visoka umetnička reputacija ga nije omela, a svojom prisebnošću se razlikuje od onoga što bi ljudi očekivali da vide.

Kao naš poznati ambasador kulture i umetnosti u svetu, kako komentarišete posrnuće u banalni konzumerizam?

– Siguran sam da tiranija površnosti i trijumf materijalizma ostavljaju sličan utisak na sve normalne ljude. U suštini svih problema sa kojima se kao globalno društvo suočavamo, nalazi se problem vrednosti – a vrednosti su kao što znamo i osećamo na sopstvenoj koži „otišle u majčinu“. Za nas u zemljama takozvanog istočnog bloka nije teško biti nostalgičan za vremenima kada smo imali manje ali ipak živeli normalnije. Marksistički ideolozi su nas upozoravali da će odlaskom „komunizma“ nastupiti period primarne akumulacije kapitala, ali su zaboravili da kažu koliko dugo će trajati era u kojoj apstrakujemo sve duhovne vrednosti zarad „prnja“ koje nam suštinski nisu potrebne. U tom smislu se i Zapad ponaša kao da nije imao leba da jede od 1917, verovatno zato sto je princip isti – prodati budalama što više, a da bi mogao da im uvališ robu moraš prvo da ih propisno zaglupiš i istupiš svaku oštru ivicu slobode i kritičnosti.

Kako okupljate svoju publiku i da li nju čine predstavnici „srpske elite“?

– Svime što radite vi na neki način komunicirate sa publikom. Pišući muziku, svirajući za ljude na koncertima – na kraju čak i dajući intervjue, kao što mi činimo u ovom trenutku. Ljudi prepoznaju ono što im je blisko i ono što im prija. Za ovaj drugi deo pitanja ne znam šta bih vam rekao, jer za početak moramo da definišemo pojam elite, a to nas pomalo vraća na prethodni odgovor.

Da li je elita kao moralna kategorija nestala?

– Nije nestala. Samo je ozbiljno istanjena srednja klasa, kao društveni sloj na kome počivaju moralne vrednosti i koja u zdravim društvima iznedruje autentičnu elitu.

Problem u Srbiji jeste što kultura nije na listi prioriteta odlučivanja centara moći. Kako vaš okidač motivacije nije pregoreo do sada?

– Ja bih pre rekao da je problem u tome što se „centri moći“ sastoje od nekulturnih individua, pa na taj način stradaju svi segmenti funkcionisanja našeg društva, a ne samo kultura. Kulturnjaci uvek kukaju na situaciju u kulturi, prosvetari na situaciju u prosveti i tako dalje – složićete se da je to pomalo infantilno i sebično. Možemo očekivati boljitak u svojoj branši tek ako se društvo kao celina promeni nabolje – a za to nam po pravilu treba bolja i kompetentnija vlast. Što se tiče motivacije – ako ste iole pristojan čovek, motivisani ste svim svinjarijama koje vas okružuju, i svešću da se stvari mogu promeniti nabolje samo ako se na tome radi.

Kulturna elita često previše potencira na sopstvenoj bitnosti, a retko preuzima odgovornost. Osećate li konstantnu odgovornost i na sceni, kao i kod kuće?

– Govorite o afektatorima. Prava „kulturna elita“ nije afektirajuća nego delujuća. Pretpostavljam da svako ko ozbiljno radi svoj posao oseća odgovornost. Kod onih koji svoj posao rade na sceni, kod „izvođača umetničkih radova“, kako bi ih nazvao pokojni i divni Zoran Radmilović – kod njih, tj. kod nas postoji još jedan dodatni stepen „osećanja odgovornosti“ i zove se trema. Da se razumemo – kada se pojavi, nije prijatna uopšte – ali je bolje imati i tremu nego biti izblaziran.

Da li koncert klasične muzike može probuditi čoveka u čoveku u doba obezvređenog sveta kojim vlada novac?

– O da. Naravno da može. Doduše, ovaj materijalistički san koji je usnulo čovečanstvo više podseća na Grdaninu kletvu iz „Uspavane lepotice“, ali ja verujem da umetnost ima upravo tu moć – moć magičnog poljupca – jer je True Love njen osnovni sastojak – pod uslovom da je autentična.

Stiče se utisak da imate misiju, može li umetnost biti pokretač društvenih promena?

– Ja sam u različitim instancama držao i predavanja na temu umetnosti kao sredstva društvenih promena – studentima Fakulteta političkih nauka u različitim sredinama, umetnicima pa čak i šefovima država u okviru foruma Ujedinjenih nacija. Moć umetnosti kroz istoriju je uvek bila ogromna i neverovatni su primeri u kojima se ona ogleda – od Sokrata, preko Zole i Igoa do Verdija ili Boba Geldofa. Ono što je potrebno da bi bilo ko doneo promenu u svom okruženju su ljubav i upornost – integritet i spremnost na žrtvu. Emancipacija umetnika koje je kulminirala statusom holivudskih zvezda je dala jednu novu vrstu moći onima koji se bave šou-biznisom i to jako dobro vidimo po angažmanu ljudi kao sto su Leonardo Dikaprio, Šon Pen ili Džordž Kluni.

Zašto niste prestali da verujete u bajke?

– Zato što su bajke jedna od dve strane novčića koji se zove Život. Druga strana je poprilično mračna i predstavlja sve ovo što nam se dešava uglavnom zahvaljujući ljudskoj prirodi – ratove, siromaštvo, uništavanje prirode. Zato ne smemo odustajati od vere u bolje sutra – a bolje sutra je moguće samo ako mi sami budemo bolji, pažljiviji i odgovorniji ljudi.