Preminuo Slavoljub Đukić

Rođen je u Slovcu kod Valjeva 1928.godine. U ratnim godinama pohađao je gimnaziju u Valjevu, a maturirao u Beogradu. Kao šesnaestogodišnjak, borac Prve proleterske brigade, prošao je ratni put preko Slovca, oslobađanja Beograda i Sremskog fronta, do Trsta.

Novinarsku karijeru počeo je u Sportu (1949.), potom bio novinar Večernjih novosti, Borbe i Politike, gde je najveći deo ratnog veka proveo kao komentator i hroničar. Bio je i glavni urednik nedeljnika NIN. Mimo volje penzioniran je 1987.godine. Dobio je više priznanja i nagrada za svoj novinarski rad.

Đukić je bio koscenarista i pisac za nekolikob dokumentarnih filmova, koji su osvojili najviše umetničke nagrade, među kojima su „Krov“, „Žulj“ i „Povratak iz Kutuzera“. Autor je više knjiga iz objasti publicistike (četiri o režimu Slobodana Miloševića) – „Kako se dogodio vođa (1991.), „Između slave i anateme“ (1994.), „On, ona i mi“ (1997.), „Kraj srpske bajke“ (1999.) – kao i dela „Čovek u svom vremenu“ (1989.), „Slom srpskih liberala“ (1990.), „Lovljenje vetra“, biografsku priču o intelektualnom angažmanu Dobrice Ćosića (2001.). Poslednja publicistička dela su mu „Pogled iz osinjaka“ (razgovori i susreti sa Dobricom Ćosićem) i „Političko groblje“, knjiga koju je najviše cenio i za koju je dobio nagrade „Desimir Tošić“ (2009.) i „Svetosavski pečat“ (2010.).

Sedamdesetih godina aktivno je sarađivao u Kulturno – obrazovnom programu Televizije Beograd. Realizovao je više dokumentarnih priloga-portreta sa istaknutim ličnostima javnog života. Đukić u knjizi „Političko groblje“ ističe da se u pristupu svom poslu trudio da ostane na terenu gde se najsigurnije oseća. „U novinarstvu ne podnosim gnjavaže. U štampi najviše cenim informaciju i priču“, napisao je Đukić, objašnjavajući da se „u pričama nalazi izvor života, a poštena informacija je prima novinarstva“. „Poštena informacija? To je najteže u obraćanu javnosti, pored svakojakih podmetanja, laži i navijačkih strasti. A laže se bezočno, u svoju korist, pogotovo kad su u pitanju istorijska svedočenja“, ukazao je Đukić.

„Obično se priznaje samo svoja istina i prikrivaju sopstvena nedela“, tumačio je Đukić, koji je u „radu našao olakšanje, kao neurotičar koji, po Frojdu, sam sebe leči osuđen na rad“. Knjige su mu štampane na engleskom, nemačkom, mađarskom, bugarskom, holandskom i francuskom jeziku. U ocenama Đukićevog profesionalnog rada ističu se njegova odmerenost, objektivnost i uljudnost u obraćanju javnosti.

Imao je skladan brak sa suprugom Olgom, koja je preminula 2002.godine. Doživeo je porodičnu tragediju smrću sina 1989.godine. Za sobom je ostavio ćerku Lanu i unuka Dušana. Kako je saopštila porodica, vreme i mesto sahrane Slavoljuba Đukića biće naknadno objavljeni.