Pritisci vlasti na medije u Srbiji demantuju Selakovića

Ministar je dodao i da napade na medijske radnika smatra „udarom na temelje društva“ i „ozbiljnom pretnjom naporima da gradimo i unapređujemo društvo po meri svih“.

Sagovornici Danasa, poznavaoci medijskih prilika u Srbiji, saglasni su da Selakovićeva beseda pravilno zvuči, ali ne odgovara stvarnoj slici odnosa vlasti prema medijima.

Kako ocenjuju, ne postoji stvarna namera države da poboljša medijske slobode i omogući nesmetan i bezbedan rad nezavisnim novinarima, a sve aktivnosti države u tom polju svode se na stvaranje privida „da se nešto radi“, pred zahtevima međunarodne zajednice.

– Imam utisak da je gospodin Selaković govorio o nekoj drugoj državi a ne o Srbiji, jer iz toga kakav je medijski ambijent u Srbiji i kako se vlasti ponašaju prema medijima, teško može da se vidi da je država svesna značaja medija, medijskih sloboda i ljudskih prava. Selakovićeva izjava eventualno je pokušaj da se ublaže i minimizuju kritike koje Srbiji dolaze sa svih strana, da ne radi puno na unapređenju slobode govora i drugih prava, navodi novinar Đorđe Vlajić.

On podseća je vladavinu prava u Srbiji vrlo decidno ocenila Evropska komisija u godišnjem Izveštaju o napretku, zbog čega ove godine nije bilo otvaranja novih poglavlja o pridruživanju.

– U Srbiji su medijske slobode na veoma niskom nivou, ako se uopšte može govoriti o tome. Oni koji nastoje da se profesionalno odnose prema stvarnosti u kojoj postoje, uglavnom su tretirani kao neprijatelji vlasti i u teškom su položaju. Teško da je moguće govoriti o slobodi govora i kvalitetnoj zaštiti ljudskih prava, jer upravo je država ta koja targetira i tretira kao neprijatelje sve one koji upute bilo kakvu kritiku, kada pokušaju da izraze slobodno mišljenje koje se ne podudara sa narativom vlasti. Tome svakodnevno svedočimo u izjavama političara, u onome što se događa u Skupštini Srbije koja je postala partijska govornica, gde se najčešće debatuje o nečemu što nije predmet rasprave u parlamentu, koji treba da se bavi zakonodavnom delatnošću i da bude kontrolni mehanizam izvršne vlasti. Obrnuto je, jasan je Vlajić. On zaključuje da u dosadašnjem ponašanju nosilaca vlasti nema osnova da će država ni u budućnosti da uradi stvari koje deklariše kao nameru.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenjuje Selakovićevu izjavu kao načelno ispravnu, ali smatra da treba da je prate i praktični rezultati.

– Ministar je rekao nešto što bih ja ovog trenutka potpisao i mogu samo da se složim sa njim. A on iz pozicije člana najužeg rukovodstva najjače stranke u Srbiji može i nešto praktično uradi. U tom smislu, očekujem da ministar posle ovako divne načelne opservacije na temu slobode medija, nešto praktično i inicira, najpre u sopstvenoj stranci, a potom i unutar Vlade, jer niti njegova stranka niti Vlada čiji je član, nisu za ovih osam godina od kako je SNS na vlasti, pokazali praktično da su neki veliki borci za slobodu medija. Naprotiv, mi smo kada je reč o slobodi medija, štampe, govora, sada na početku, u novembru 1990, mesecu koji je prethodio prvim višestranačkim izborima u Srbiji 9. decembra, objašnjava Milivojević.

Sonja Tošković iz Beogradskog centara za ljudska prava podsetila je da je sloboda medija u Srbiji ocenjena kao najugroženije pravo u međunarodnim izveštajima, poput izveštaja EU i „Non pejper“ dokumenta iz Brisela, dok je Fridom haus našu zemlju svrstao u hibridne režime upravo zbog lošeg stanja medijskih sloboda, i naglasila da se evidentno govor šefa diplomatije „ne podudara sa realnošću“.

Istraživanje javnog mnjenja Ljudska prava u očima građana, koje je radio Beogradski centar povodom Svetskog dana ljudskih prava, pokazalo je da je sloboda medija na trećem mestu po ugroženosti prava, dok je prošle godine bila na drugoj poziciji.

– Selaković nije prvi zvaničnik koji ima takvu retoriku na međunarodnim skupovima i konferencijama, ali je pitanje zašto se ovde ništa ne popravlja, posebno tokom godine koja je na izmaku, i koja je bila katastrofalna po pitanju slobode izražavanja i medija. Ne mogu da budem optimistična da će se u budućnosti nešto stvarno promeniti, jer ovde postoji suštinsko nerazumevanje o tome šta je sloboda izražavanja, šta su ljudska prava i slobode, navodi Tošković i podseća na brojna gruba kršenja tih prava tokom pandemije, napade i pritiske na novinare i medijske kuće, hapšenje Ane Lalić kao i sporne uredbe koje je Vlada donosila, poput one o centralizaciji informisanja.

Nedavno usvajanje Akcionog plana za primenjivanje medijske strategije, ali i druge korake koje država formalno preduzima za poboljšanje klime na medijskoj sceni, Tošković ocenjuje kao formu, da bi se zadovoljili zahtevi međunarodne zajednice.

– Na žalost, svi smo svedoci usvajanja mnogih strategija, planova i formiranja radnih grupa, u kojima su i naše kolege, ali u situaciji da vam državni službenici koji se nešto pitaju uopšte ne dolaze na sastanke, i nema nikakvog suštinskog dijaloga i razgovora. Dobro je što država radi na tome, ali u ovom momentu ne izgleda realno da će to išta popraviti u statusu medija. Nismo psiholozi da bi tumačili ima li iskrene namere nadležnih institucija. Načelno deluje da su spremni da i zarad različitih pokazivanja u međunarodnoj zajednici, neke stvari normativno uređuju i usklađuju. Međutim, to ostaju samo formalno slovo na papiru, ako država ne izmeni stav prema tim problemima. To je pitanje politike i vladajuće partije, aku su svesni da postoji problem, da li će nešto i uraditi na njegovom rešavanju, to će samo vreme i praksa da pokažu. Ništa ne znači ni pet radnih grupa, ako vidite da ljudi koji se bave istraživačkim novinarstvom, nezavisni mediji i novinari trpe pritiske i pretnje. Iskrena i suštinska namera vlasti da uredi to polje videće se samo ako mediji mogu slobodno i neometano da rade svoj posao, sve ostalo je samo priča, zaključuje Tošković.

Pritisci dolaze od države

Prema izveštaju Reportera bez granica, Srbija je pala za tri mesta na rang-listi slobode medija u 2020. i sada se nalazi na 93. poziciji, od ukupno 180 rangiranih zemalja. Ovogodišnji Izveštaj o napretku Evropske komisije izrazio je zabrinutost velikim brojem slučajeva napada, pritisaka i zastrašivanja novinara, koji se sa 30 u 2018, povećao na 67 u 2019. Izveštaj je posebnu pažnju posvetio postupcima vlasti tokom vanrednog stanja, a koji se tiču odnosa prema medijima i slobodi izražavanja. U tom delu je istaknuto hapšenje Ane Lalić, više slučajeva ometanja rada novinara lokalnih medija i oduzimanja opreme, kao i slučaj iz jula ove godine, kada je u javnost dospeo spisak 57 organizacija i pojedinaca iz sfere medija i civilnog društva, koji su navodno bili predmet provere od strane Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma.