Raša Nedeljkov: Poslanici kao megafon mržnje

Ova organizacija, zajedno sa redakcijom Krika, našla se na meti naprednjaka u Skupštini poslednjih nekoliko zasedanja, dok u njihovoj demonizaciji prednjači šef odborničke grupe SNS Aleksandar Martinović.

Uprkos reakcijama i upozorenjima na retoriku kojom se šire klevete i govor mržnje sa skupštinske govornice, šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović nastavio je sa praksom targetiranja. Šta nam to govori o parlamentu i vlasti uopšte?

To nam govori da ovaj parlament nema problem sa raspirivanjem govora mržnje, kao i da nema nameru da uz Etički kodeks, koji je usvojio u decembru 2020. godine, stanje i diskusiju uredi po demokratskim principima. Poslanici evidentno ne rade svoj posao, ne diskutuju o predlozima zakona, već u maniru tabloida i radikalske retorike devedesetih služe kao megafon mržnje. Svi govore kao što im je napisano, glasaju na zvonce, stvaraju kult ličnosti nauštrb institucija i vladavine prava. Parlament danas je daleko od demokratskog, i to onog koji treba da bude stub Srbije na putu ka Evropi.

Na nedavnim zasedanjima Skupštine su izgovorene rečenice koje predstavljaju klasično crtanje mete – Crta i Krik su obeležene kao saradnici kriminalaca, organizacije za pranje novca, vi ima prostorije na Dedinju… Pored svega rečenog, Martinović je naveo i gde živite i šta vozite. Da li ovo može da se tumači kao neko upozorenje? Kako se zaštititi?

Aleksandar Martinović je rečnikom mafijaša poručio „Znamo gde živiš“ a ta pretnja nije bila upućena samo nama iz Crte već svakome ko misli drugačije, ko postavlja pitanja, ko demistifikuje simulaciju pluralizma koju oni žele da kreiraju. Osim lične neprijatnosti, postoji i ona koja, hteli mi ili ne, bivamo uvučeni u hiperprodukciju magle u kojoj se ne vide stvarni problemi društva i fokus javnosti se pomera na trivijalnosti. U danu kada je trebalo da poslanici raspravljaju o Zakonu o klimatskim promenama, najvećem hroničnom problemu s kojim se čovečanstvo suočava, u skupštini se lupeta o tome koja kola vozim. Što se nas u Crti tiče, naša zaštita je naš rad. Činjenice koje kroz naše analize i izveštaje iznosimo niko do sada nije doveo u pitanje, preporuke niko nije osporio. Nas štiti transparentnost u svemu što radimo.

Zašto je Crta „trn u oku“ šefu poslaničke grupe SNS?

Već je svima jako dobro poznat narativ vladajuće većine da ako nisi s nama, onda si neprijatelj. Kapacitet za kritiku kod vladajuće većine ne postoji, pa tako ni kod šefa poslaničke grupe SNS. Kada pokažete da je u ovom skupštinskom sazivu preko 40 odsto sednica skupštinskih odbora trajalo kraće od 10 minuta, da su odluke donošene bez rasprave jednoglasno, da se ne raspravlja o zakonima, to crno na belo pokazuje da je parlament lišen svake suštine i da mora nešto da se menja, a umesto da preuzme odgovornost šef poslaničke grupe kritiku predstavlja kao pokušaj državnog udara. U nameri da kroz kreiranje paralelne ulepšane stvarnosti prikažu kako je Srbija demokratska, svako ko činjenicama dokazuje da je demokratija u lošem stanju postaje državni neprijatelj.

Zbog čega stranka na vlasti sa ubedljivo najvećom podrškom u biračkom telu ima potrebu da se na mafijaški način obračunava sa kritičarima i neistomišljenicima, upirući prstom i preteći?

Utisak je da je previše afera i loših rezultata s kojima vlast ne ume da se izbori. Kreiranjem nepostojećih neprijatelja skreće se pažnja javnosti sa stvarnih problema. Priča o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima ovde se decenijama pokazuje kao odlično sredstvo u obračunu sa neistomišljenicima. Upravo su tu retoriku kreirali i forsirali nekadašnji radikali. Kreirajući izmišljene neprijatelje u zemlji i inostranstvu, neodgovorni političari skidaju odgovornost za sebe i kroz „lov na veštice“ skreću pažnju sa svoje nesposobnosti. Sumanuta je potreba političara na vlasti da se ad hominem obračunava sa konstruktivnim kritičarima i da se po svaku cenu drugačiji glas kazni i uguši.

Koliko je bezbedno biti član nevladine organizacije u Srbiji ili nezavisan novinar? U kakvim uslovima radimo, i kako to da se promeni?

Kada vas svaki dan označavaju kao strane plaćenike i domaće izdajnike, onda ne možemo reći da je to okruženje koje je podržavajuće prema nezavisnim novinarima i organizacijama civilnog društva. Posebna je dimenzija kada vas tako targetiraju najviši državni zvaničnici. Međutim, pravi način da se borite za promenu jeste da ne odustajete, da nastavite da radite još više i još upornije. Transparentan rad i prikupljanje činjenica pomažu na putu ka odgovornijim političarima i nezavisnim i snažnijim institucijama koje štite javni interes i koje se mogu odupreti bilo čijoj samovolji. Odgovornost civilnog društva je da pokaže da metode zastrašivanja ne rade tako što će dati i bezrezervnu podršku hrabrim ljudima koji daju nadu da borba ima smisla, poput Marije Lukić, Aleksandra Obradovića, građana koji se bore za čist vazduh…

Probleme moramo sami da rešavamo

Ne izostaju reakcije međunarodnih institucija organizacija na bahato ponašanje predstavnika vlasti, ali ono se ne menja. Naprotiv. Da li je ta reakcija spolja i iznutra nedovoljna, ili je u pitanju nešto drugo?

Veoma je značajna podrška međunarodne zajednice za svakog ko veruje i zastupa demokratske vrednosti. Poruka iz Evropskog parlamenta da je „zgrožen nedavnim orkestriranim napadima nekoliko narodnih poslanika i provladinih tabloida protiv istraživačkih novinara i članova civilnog društva“, je veoma jasna. Ali, u radu nam još više znači solidarnost i velika podrška građana Srbije, jer teške probleme nam neće niko drugi, iz inostranstva rešiti. Mi kao društvo moramo da pronađemo snagu da se borimo protiv zloupotreba sistema. Solidarnost i podizanje glasa je dobar početak.