Sa čime se sve u saobraćaju suočavaju osobe sa invaliditetom u Srbiji

Sabraćaj je jedna od četiri egzistencijalne funkcije svakog životnog prostora (rad, stanovanje, rekreacija i saobraćaj) čiji je cilj povezivanje ostalih funkcija uz što manje negativnih efekata.

U današnjem svetu dostojanstven život je praktično nezamisliv bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo neophodno je pre svega obezbediti pristupačnost saobraćaja osobama sa invaliditetom.

Da li se i kolikoj meri u našoj državi radi na tome možemo videti po tome što celokupna saobraćajna infrastruktura nije prilagođena i namenjena osobama sa raznim vrstama invaliditeta.

Nadležne službe i institucije u Srbiji ne samo da ne primećuju osobe s invaliditetom u saobraćaju, već i same kreiraju prostor u kojem osobe sa invaliditetom ne mogu ravnopravno učestvovati u saobraćaju.

Naši sugrađani sa oštećenim vidom, svakodnevno na postojećoj saobraćajnoj infrastrukturi nailaze na niz prepreka i barijera koje im onemogućavaju samostalno i bezbedno kretanje.

Trotoari se često koriste kao parking mesta, što osobe sa oštećenim vidom primorava da stupe na kolovoz kako bi ih zaobišli, a to su situacije u kojima moraju da se oslone na sluh ne bi li čuli da li u tom trenutku prolazi neko motorno vozilo.

Takođe je česta pojava da nesavesni (pre bi se reklo bahati) vozači zaustavljaju ili parkiraju vozila na samom pešačkom prelazu što takođe otežava njihovo kretanje.

Za osobe oštećenog vida prostorna orijentacija predstavlja složen i zahtevan izazov. Retke su lokalne samouprave u Srbiji u kojima postoji bar jedan trotoar koji je opremljen trakom vodiljom za osobe koje se kreću uz pomoć belog štapa.

U Boru, gradu u kome živim i radim, u pojedinim gradskim naseljima uopšte ne postoje trotoari!

Javni gradski prevoz širom naše zemlje uopšte nije opremljen govornim automatom, kako bi osobe oštećenog vida mogle da čuju na kojoj se stanici nalaze. Takođe, autobuske stanice u zemlji nemaju razglas, kako bi se osobe oštećenog vida mogle upoznati sa redom vožnje.

Jedan od većih problema je i nemogućnost da osoba s invaliditetom pohađa praktičnu obuku za vozača, usled nepostojanja auto škole koja ima prilagođen automobil.

Član 231. Zakona o bezbednosti saobraćaja (u nastavku teksta ZOBS) doslovno kaže „Osposobljavanje kandidata za vozača koji je osoba sa invaliditetom, može se obavljati na vozilu proizvedenom ili prepravljenom u skladu sa njegovim potrebama…“

Sada se postavlja pitanje da li  neko u Srbiji radi na tome da našim sugrađanima omogući obuku i obezbedi vozilo koje bi zadovoljivo tehničke kriterijume?

Za osobe koje se kreću pomoću invalidskih kolica ili pomoću drugih pomagala veliki problem predstavljaju visoki trotoari, visokopodni autobusi itd.

Ako pogledamo kako su uređeni prilazi i ulazi u javne ustanove kao što su škole, fakulteti, domovi zdravlja, bolnice, javna i komunalna preduzeća itd. primetićemo da u većini slučajeva ne postoje rampe, držači i sl., koje bi omogućile pristupačnost osobama sa invaliditetom tim ustanovama.

Problemi sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u saobraćaju duboko zadiru u pitanje saobraćajne kulture, tolerancije, međusobnog razumevanja i poštovanja, kao i porodičnog vaspitanja.

I tako imamo situaciju da vozači redovno parkiraju na mestima koja su rezervisana za osobe sa invaliditetom, iako je član 66. ZOBS definisano da “Vozač ne sme da zaustavi ili parkira vozilo na parking mestu koje je dopunskom tablom saobraćajnog znaka ili oznakom na kolovozu obeleženo kao mesto za parkiranje za vozila za osobe sa invaliditetom, ako na vozilu ne poseduje odgovarajuću oznaku.”

Nije retka pojava na našim putevima i ulicama da vozači nemaju razumevanja prema slabijim i ranjivijim učesnicima u saobraćaju, i da u situacijama u kojima su obavezni da stanu na pešačkom prelazu to ne čine, iako je ZOBS definisano da “Ukoliko su pešaci deca, nemoćna lica, slepe osobe koje se kreću uz upotrebu belog štapa i/ili psa vodiča, osobe sa invaliditetom koje se kreću u invalidskim kolicima, ili za kretanje koriste druga ortotičko – protetička pomagala, vozač je obavezan da zaustavi vozilo i da ih propusti.“

Problem bezbednosti osoba sa invaliditetom u saobraćaju je kompleksan i višedimenzionalan i zavisi od više faktora, jer svaki oblik invaliditeta je različit i zahteva drugačiji pristup.

Kako bi uopšte počeli sa rešavanjem postojećih problema i odgovorili na sve potrebe koje muče naše sugrađane sa invaliditetom moraju biti uključeni svi relavantni društveni činioci i nadležne državne institucije.

Ako želimo da stvorimo i omogućimo bezbedno učestvovanje u saobraćaju osobama sa invaliditetom neophodno je da se prilikom izgradnje  novih saobraćajnica ili rekonstrukcije postojećih konsultuju upravo oni, kako bi ukazali na sve moguće probleme i prepreke sa kojima se svakodnevno susreću.

U skladu sa tim u Boru smo pokrenuli mobilnu aplikaciju www.bor.sigurnestaze.com preko koje građani mogu da prijavljuju saobraćajne probleme u gradu. Više o aplikaciji i njenoj ulozi možete pročiti na sledećem linku: https://www.sigurnestaze.com/web/vesti/22/prijavi-saobracajni-problem-u-gradu.html.

Đorđe Jović, paraplegičar, i Udruženje za reviziju pristupačnosti, izradili su aplikaciju za pametne telefone koja mapira institucije nedostupne osobama u kolicima.

Svakako nam je neophodan drugačiji pristup saobraćajnom oblikovanju prostora, a posebno za osobe za invaliditetom, imajući u vidu sve probleme sa kojima se susreću svakodnevno u saobraćaju. Mišljenja sam da nam je potrebna primena „Humanog inženjeringa“. Koncepta koji se u osnovi fokusira na čoveka i okreće stvarnim zahtevima i problemima koje imaju krajnji korisnici.

Ovaj princip zapravo predstavlja skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za osobe sa invaliditetom obezbeđujući im adekvatnu infrastrukturu i podršku, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učešće u saobraćaju.

Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada, nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju. Krajnje je vreme da nadležne državne institucije pruže sistemsku podršku za promociju urbane i mikro mobilnosti koje bi svakako doprinele i stvorile uslove da osobe sa invaliditetom mogu bezbedno da učestvuju u saobraćaju.

O prednostima koje mikromobilnost (električni trotineti) pruža osobama sa invaliditetom smo već pisali.

U blizini objekata velike atrakcije kao što su škole, fakulteti, bolnice, domovi zdravlja, tržni centri, pijace, javne i komunalne ustanove, starački domovi itd. treba razmisliti o projektovanju zone 30 i zone usporenog saobraćaja. I ovo su upravo lokacije na kojima nam je potrebna primena „Humanog inženjeringa“.

Više o  prednostima ovih zona i da li su nam potrebne možete pročitati na sledećem linku: https://www.danas.rs/auto/koje-su-prednosti-zone-30-i-zone-usporenog-saobracaja/

Gradska uprava je javni servis svih građana, te je stoga dužna i u obavezi da rešava sve probleme na svojoj teritoriji (komunalne, saobraćajne, urbanističke…). Na kraju se postavlja pitanje da li su naše lokalne samouprave širom Srbije sposobne i spremne za ovako nešto?

Da li imaju kadar koji je obrazovan i stručan da se pozabavi problemima saobraćaja i uređenjem grada? Da li ljudi koji su zaduženi za rešavanje ove vrste problema prate inovativna i praktična rešenja koja se već odavno primenjuju u gradovima širom sveta? Pitanja je svakako bezbroj, dok odgovori izostaju.

Autor je osnivač i urednik portala posvećenog bezbednosti saobraćaja www.sigurnestaze.com