Sati: Nikol i Meril

Kao da je zjapeća provalija, od onog dana dosovskih sanjarenja kad je predsednica Skupštine Srbije Nataša Mićić na ekskluzivnoj reviji Đanija Kalinjanija, krajem jednog februara na otvaranju Međunarodnog prolećnog sajma odevanja i opreme u Beogradu, podsećala na Nikol Kidman, do ovih dana postistorije kad je Nikol Kidman pokušala da racionalizuje pobedu Donalda Trampa.

Holivudska glumica Nikol Kidman pozvala je pre koji dan Amerikance da podrže novoizabranog predsednika SAD. Ekspresno je postala „holivudski Bule Goncić“. Izazvala je gnevne reakcije umetničko-estradnog establišmenta koji još ne može da preboli poraz Hilari Klinton. Kidman je odmah pojasnila da je svojom izjavom za BBC naglasila veru u demokratiju i američki ustav, da je ‘kontroverzna’ izjava samo izraz njenih uverenja o demokratiji, a ne i da ona lično podržava Trampa. Principijelno, dakle.

NJena iznenadna politizacija došla je nakon bure na 74. dodeli Zlatnog globusa, prvoj svečanoj dodeli u Holivudu od kada je Donald Tramp izabran za predsednika SAD, a koja je vrvela od kritičkih aluzija na njegov račun, jer mu niko nije spomenuo ime. Čitavu ceremoniju i sve dobitnike u politizaciji je zasenila Meril Strip u svom govoru povodom dodele nagrade za životno delo. Kritikovala je osobu koja će da sedi na najuglednijem mestu u zemlji, a imitirala je novinara invalida, misleći na Trampov govor iz novembra 2015. kada je imitirao novinara ‘NJujork tajmsa’ Serdža Kovaleskog, koji pati od artrogripoze. Slavna glumica je pozvala na empatiju.

Kad sam 2002. gledao solidnu filmsku dramu ‘Sati’ u režiji Stivena Daldrija u beogradskom bioskopu ‘Zvezda’, naravno da nisam mogao pomisliti da će se dve (od tri) glavne glumice ovog filma, Nikol i Meril, na ovakav način i ovakvim povodom politizirati i na neki način posredno ‘konfrontirati’ 2017. Treća žena ‘Sati’ bila je DŽulijen Mur. Tada u mraku ‘Zvezde’ naravno da nisam pretpostavio da će mnogo godina kasnije DŽulijen tako dobro odglumiti majku čudne tinejdžerke Keri u rimejku istoimenog horor klasika. Sad možemo sa postera The Hours da izbrišemo njenu sliku u sredini i da fotomontažom tu stavimo Donalda Trampa. I da se nadamo da nas neće zadesiti distopijska budućnost kao u ‘Igrama gladi’ gde DŽulijen pokazuje koliko i pobuna može biti varljiva u svetu militarizma i rijalitija. Poučan je to roman Suzan Kolins: U ruševinama područja nekada poznatog pod imenom Severna Amerika, nalazi se zemlja Panem, sa blistavim glavnim gradom Kapitolom i dvanaest distrikta. Dejtonsko Brčko je raj na zemlji prema svakom od njih. Kapitol je surov i okrutan, drži distrikte u pokornosti tako što ih primorava da svake godine šalju po jednog dečaka i jednu devojčicu, od dvanaest do osamnaest godina, koji će učestvovati u ‘Igrama gladi’ – borbi do smrti koju uživo prenosi televizija.

Pogledajte The Hours u vreme kad odlazeći Obama napadno odlikuje De Nira i Springstina, proteruje ruske diplomate (špijune) i šalje još vojske u zemlje „nove Evrope“ Donalda Ramsfelda. Bizarno, ali mediji naklonjeni Hilari Klinton ponovili su grešku Tadićevih medija 2012. Kako li bi bilo da se Obama nakon poraza stranačke drugarice ponaša kao Boris nakon poraza od Nikolića. Zamislite Obamu da stisne ruku Putinu na kraju mandata kao što se Boris rukovao s Tačijem u Dubrovniku.

Šta li bi na ovo danas u svetu rekla predstavnica narativnog modernizma Virdžinija Vulf. ‘Sati’ su uvek u pitanju: Tri žene, tri vremena, tri mesta… Tri pokušaja samoubistva, dva uspešna. Svi na neki način povezani jednim romanom, a to je roman Virdžinije Vulf „Gospođa Dalovej“. U Saseksu 1941. spisateljica Virdžinija Vulf (Nikol Kidman) puni džepove kaputa kamenjem s namerom da se utopi u reci. U Los Anđelesu 1951. Laura (DŽulijen Mur) puni svoju torbu pilulama i prijavljuje se u hotel da tamo izvrši samoubistvo. U NJujorku 2001. Klarisa (Meril Strip) gleda kako se čovek za kog je nekad bila udata premišlja hoće li se baciti kroz prozor ili ne. Prva priča u ovom filmu prikazuje Virdžiniju kako piše o toj ženi, druga Lauru koja čita knjigu, a treća Klarisu kako kupuje cveće nakon što izgovara jednu od poznatih rečenica iz knjige. Sve tri priče u filmu započinju doručkom, uključuju pripreme za zabave i završavaju u tuzi… Šta li bi na to Tramp rekao, sem da je Meril Strip ‘precenjena glumica’.

Lako je posle ‘Dogvila’ i svega drugog biti fan Nikol Kidman, ali samo oni koji su verovali u nju, kao pisac ovih redova, i za vreme ‘Dana grmljavine’ s Tomom Kruzom, veruju i danas u njene pozive za demokratiju koji nisu sigurno manje iskreni od poziva Meril Strip na empatiju. Ma koliko da oba poziva, skromno slutim, imaju ‘jutelovsku’ naivnost. Kad tamanite leptirice oko lustera u sparnim letnjim noćima znajte da Nikol ima strah od leptira. Bar je imala nekad.

Pogledajte, ako već niste, hermetični memento u svetu latentne jeze, film ‘Duhovi u nama’ (režija i scenario Alehandro Amenabar). Neurotična majka (Kidman) sa dvoje dece po završetku Drugog svetskog rata dolazi u viktorijansku kuću naseljenu duhovima. Saspens žanrovskog eksperimenta (amalgam trilera, horora i drame), brutalno asocira na histeričnu stvarnost koju živimo tek danas.

Obama, koga je Springstin pre osam godina podržao sa pesmom Working On a Dream, odlazi. Hilari je dobila Springstinovu podršku, ali ne baš i takvu pesmu. Tramp je nova neizvesnost. Ronald Regan nije budio baš toliku strepnju kao Tramp, ali zaboravlja se da je i on svojevremeno bio nezamisliv kao predsednik za dobar deo Amerike i sveta.

Za Regana su davne 1980. govorili u užičkim selima da je ‘čauš’ iz Kremanskog proročanstva, a za Trampa danas govore da je ‘riđi čovek’ iz istog dokumenta sa mnogo verzija.

Da li smo verujući ‘riđem čoveku’ koji će na volšeban način rešiti problem Kosova (u srpsku korist ali ne na štetu Albanaca), nestrpljivo, i pre inauguracije, u Kosovsku Mitrovicu poslali ‘pravoslavni voz’, a Albanci pomislili da je to oklopni voz nalik onom Mila Martića o kome je epski-lirski izveštavao Krste Bijelić, ratna reporterska vedeta Miloševićeve RTS. Uvažavajući zebnje za demokratijom i empatijom Meril Strip i Nikol Kidman, nadajući se u ostvarenje kremanskih vizija, politički bi valjda Srbija trebalo da se ponaša kao Stefan Milenković postistorije. On je kao čudo od deteta svirao za američkog predsednika Regana na Božićnom koncertu u Vašingtonu 1987, i za sovjetskog šefa Mihaila Gorbačova u Beogradu 1988. Slušao ga je i papa Jovan Pavle Drugi. Treba, dakle, tražiti muziku za Putinove i Trampove uši, a da te čuje i papa Frančesko. Pa da pomislimo od Kosovske Mitrovice da su Sremski Karlovci i u nju pošaljemo voz ‘Romantiku’.

Eh, Regan. Sećam se kako kao klinac igram s društvom košarku, a iznad terena barska pruga. Čujemo sirenu lokomotive koja te postroji u strahopoštovanju. Nadvožnjakom tutnji kompozicija od preko deset dugačkih vagona natovarenih ‘jugićima’ iz Kragujevca za Ameriku. U to vreme valjda je predsednik srpske vlade bio Desimir Jevtić, privrednik, potom i ambasador, slikar i pčelar. Jedan moj komšija je mom ocu uvek govorio da bi Srbija najbolje prošla da ju je kroz raspad Jugoslavije vodio Desimir, inače jedini Kruševljanin predsednik srpske vlade u istoriji.

Da, okupacija ‘Zvezde’ u kojoj sam gledao „Sate“ sa još troje ljudi (nas četvoro u celoj sali), propala je kao okupacija Volstrita.