Srbija odbija konvenciju o kasetnim bombama

Slađan Vučković, nekadašnji deminer Vojske SR Jugoslavije, napravio je svoju 25. aprila 1999. godine na Kopaoniku, kada mu je prilikom čišćenja terena u rukama eksplodirala kasetna bomba. Preživeo je, ali je ostao bez obe šake. Da je on jedina žrtva kasetnih bombi, to bi bila lična tragedija. Ali nije. On je samo jedna od stotinu žrtava u Srbiji koja je poginula ili je ozbiljno povređena od kasetnih bombi. A lista se stalno proširuje. I to uglavnom civilima.

– Te bombe su tako dizajnirane da kada ne eksplodiraju, mogu godinama da stoje ukopane. Ljudi i dan-danas stradaju od kasetnih bombi. Nedavno je jedan moj prijatelj, takođe deminer, poginuo. Stradaju i profesionalci, ali i obični građani – navodi Vučković, koji je nakon svoje nezgode osnovao nevladino udruženje „Akcija i pomoć“ i posvetio se misiji da Srbiju očisti od kasetnih bombi.

A ispunjenje tog cilja još uvek je daleko. Tokom bombardovanja 1999. godine NATO snage su na Srbiju bacile oko 300.000 kasetnih bombi. Osamnaest godina kasnije, prema podacima republičkog Centra za razminiranje, kasetna municija se nalazi na površini od oko 2.800.000 kvadratnih metara. Novac za razminiranje „žutih ubica“, kako se kolokvijalno nazivaju kasetne bombe, uglavnom dolazi od donacija. Pritom država već godinama svojom inertnošću opstruira uklanjanje kasetnih bombi.

– Sramotno je što je Srbija jedina zemlja u regionu koja nije potpisala Konvenciju o kasetnom oružju – konstatuje Vučković.

Konvencija o kasetnom oružju je međunarodni dokument koji je, od avgusta 2010. godine, kada je stupio na snagu, potpisalo preko 100 zemalja sveta. Potpisom na tom dokumentu država se obavezuje da ni pod kojim okolnostima neće upotrebiti, proizvoditi ili nekome predati kasetnu municiju. Ali i pored toga što se direktno našla na udaru kasetnog oružja, Srbija i dalje nije potpisala konvenciju.

Taj postupak države još je neobičniji kada se uzme u obzir da je Vlada Srbije 2007. i 2008. godine imala istaknutu ulogu u izradi teksta konvencije. Međutim, kada je došlo vreme da se sa reči pređe na delo, Srbija se, bez obrazloženja, povukla.

Nevladin sektor godinama unazad bezuspešno apeluje na nadležne državne organe da potpišu konvenciju. Staša Zajović iz organizacije Žene u crnom kaže za Danas da država pokazuje licemeran odnos prema žrtvama bombardovanja.

– S jedne strane, političari često vole da istaknu koliko je nepravedno što smo bombardovani. Međutim, iako je to tačno, isti ti političari ne čine ništa da pomognu žrtvama bombardovanja. Odbijanjem da potpišu Konvenciju o kasetnom oružju nosioci funkcija uskraćuju žrtvama pravo na međunarodnu pomoć, navodi Zajović.

Precizan broj žrtava kasetnih bombi u Srbiji se ne zna. U medijima se najčešće susreće broj od preko dvesta poginulih, dok se pretpostavlja da povređenih ima višestruko više. I kao što se ne zna taj podatak, ne zna se ni motiv države da tim ljudima okrene leđa. Staša Zajović sumnja na materijalne motive.

– Postoji sumnja da država prodaje kasetne bombe zaraćenim zemljama i da iz tog razloga ne želi da potpiše konvenciju. Ukoliko je to slučaj, onda i Srbija ima odgovornost za humanitarnu katastrofu koja se pogrešno naziva izbeglička kriza – smatra Zajović.

O razlozima zbog kojih Srbija već godinama odbija da potpiše Konvenciju o kasetnom oružju prethodnih nekoliko dana nisu bili raspoloženi da razgovaraju ni u Ministarstvu spoljnih poslova, ali ni u Ministarstvu odbrane.

Poslednji put kada je jedan visoki državni zvaničnik govorio na ovu temu bilo je u septembru 2014. godine. Tada je Bratislav Gašić sa pozicije ministra odbrane dao nemušt izgovor za nepotpisivanje konvencije.

– Znate, nije važna samo naša želja. Mi želimo da potpišemo tu konvenciju, ali prosto, tu je potreban ogroman broj radnih i ekspertskih grupa koje dogovaraju, obilaze, gledaju šta to imamo od naoružanja, rekao je Gašić za Južne vesti. On je odbacio tezu da Srbija ne potpisuje dokument zbog toga što proizvodi ili skladišti ovu municiju.

– Potpisivanjem svih tih akata koje smo imali sa zemljama NATO-a u periodu od 2000. do 2012. godine, kompletni viškovi, sva ubojita sredstva koje je Vojska Srbije imala, tada su uništeni, naveo je Gašić i te 2014. godine dodao da će „Srbija sigurno potpisati konvenciju“. To se do danas nije dogodilo.

Vučić ignorisao peticiju

Žene u crnom su 2012. godine u više gradova Srbije organizovale potpisivanje peticije kako bi apelovali na Vladu Srbije da potpiše Konvenciju o kasetnom oružju. Potpise građana su dostavili tadašnjem ministru odbrane Aleksandru Vučiću. Prema rečima Staše Zajović iz ŽUC, nikada nisu dobili odgovor od bivšeg ministra odbrane.

Centar za razminiranje apeluje na potpisivanje konvencije

„Potpisivanjem konvencije Srbija bi kao jedna od većih žrtava kasetne municije poslala međunarodnoj zajednici pozitivan signal da je spremna da se liši ovih po nameni ofanzivnih, pa time i suštinski neupotrebljivih sredstava, rečeno je Danasu u Centru za razminiranje. Prema njihovim rečima, Srbija bi potpisom dobila pravo da traži pomoć u vidu značajne finansijske podrške država EU, Norveške i SAD, kao i pomoć za svoje građane koji su bili žrtve kasetne municije. Takođe bi se otvorila i mogućnost da se uništavanje viškova kasetne municije poveri domaćoj namenskoj industriji. „Centar za razminiranje sa svog aspekta snažno podržava inicijativu da se Konvencija potpiše“, navodi se u odgovorima Centra za razminiranje.