Srbija pati od toga da je vode diletanti

„Kad sam odlazila, iskreno, nisam pomišljala da ću se ikad vratiti. Ali to nije bilo zbog nekog nezadovoljstva životom u Srbiji, nego zbog toga što sam jednostavno želela da živim u ‘belom svetu’. Sa dvadeset godina nisam ni mogla da osetim negativnu stranu života u Srbiji jer nisam radila, nisam plaćala račune“, priča Barbara.

Kaže da je u Srbiji poslednji put bila pre pandemije i da joj je ovdašnja stvarnost tada izgledala kao večita borba za nešto.

„Borba za posao, borba za platu, borba za penziju, borba za mesto u autobusu, borba za čist vazduh. Mislim da sva ta borba iscrpljuje ljude i da ne može biti tako doveka. Stvari u Srbiji moraju da se menjaju što pre. Mislim da ne bih mogla da se vratim u Srbiju osim ako se neke radikalne promene ne bi dogodile“, ističe naša sagovornica.

Prema njenim rečima, Nemačka joj pruža izvesnost i predvidljivost razvoja događaja koje, realno, u Srbiji nikad nije osetila.

„Ovde se pravila znaju unapred i ne mogu vas iznenaditi. Svaka procedura teče utvrđenim tokom i nema nepredviđenih situacija. Zbog toga sam ovde prvi put osetila neku bezbrižnost koju ne vidim kod mojih prijatelja koji žive u Srbiji. Čak bih i rekla da imam neki tzv. post-traumatski stres jer uvek očekujem da dođe do nekog problema, do neke komplikacije. Srbija je svoj narod pripremila da budu spremni na sve, i na loše i na dobro, što je velika prednost u odnosu na Nemce“, objašnjava Barbara.

Priznaje da dešavanja u Srbiji prati redovno zbog posla kojim se bavi, ali joj to ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo.

„Mišljenja sam da Srbija prvenstveno pati od toga da je vode diletanti. Tom zemljom se toliko loše upravlja, na svakom nivou, da stvarno nekad imam strah za svoju porodicu i prijatelje koji tamo žive. Ovde mi na pamet prvo pada katastrofalna ekološka situacija u Srbiji i zdravstveni sistem. Čini mi se da su to najveće rak rane moderne Srbije i da će se posledice tek osetiti u godinama koje dolaze“, naglašava.

Prema njenim rečima, Nemci celu istočnu Evropu vide kao jednu nepoznatu teritoriju gde žive neki tamo Sloveni. Ne zanima ih taj deo Evrope i ne prave mnogo razliku između pojedinih nacija.

„Jedini koji su se tu možda izdvojili su Poljaci i Rusi, kojih ima jako mnogo u Berlinu pa su Nemci hteli, ne hteli počeli da razaznaju ove jezike i ta dva naroda. A Srbija kao Srbija izaziva uglavnom neutralne do negativne reakcije i asocijacije. To sam na svojoj koži osetila dosta puta. Naime, kad me neko upozna prvo me uz smešak pita da li sam iz Italije ili Španije (što se podrazumeva kao OK imigracija), pa ja kad odgovorim ‘ne, nego iz Srbije’ na njihovim licima se vidi izraz razočarenja, a čak ponekad i gađenja?! Sa trenutnim dešavanjima je malo ko upoznat, oni malo stariji se jedino sećaju ratova i to bi bilo to nažalost“, objašnjava Barbara.

Na pitanje da li je sa Srbima koji žive u njenoj okolini u boljim odnosima nego sa ostalim građanima, naša sagovornica kaže da njeni prijatelji u Berlinu potiču iz raznih zemalja, a među njima naravno ima i nekoliko iz Srbije.

Ne bi rekla da je u posebno boljim odnosima sa našim ljudima u odnosu na ostale, ali naravno da voli da se vidi sa Srbima jer sa njima ipak ima teme koje drugi ne bi mogli da razumeju.

Zanimljivo je da od čitavog društva najmanje ima prijatelja Nemaca. Ovde misli na tzv. Biodeutsch (naziv za Nemce koji nemaju imigrantsko poreklo). Konstatuje da joj više „leže“ drugi stranci jer se valjda solidarišu kao stranci.

Barbara objašnjava da joj se u Nemačkoj život promenio u tom smislu da je postala majka pa su joj obaveze i aktivnosti drugačije nego u odnosu na život u Srbiji.

Trenutno radim na Univerzitetu u Regenzburgu i pored posla i brige o detetu, retko ima vremena za nešto drugo.

„U tom smislu je smešno reći, ali je istinito, da mi pandemija nije nešto mnogo poremetila život. Slobodno vreme provodimo napolju na dečjim igralištima kojih ima na svakom koraku. U tome stvarno uživam jer je u Berlinu infrastruktura za decu fantastična. Svuda su parkovi, igrališta, široki trotoari za kolica, biciklističke staze itd. To je jedno veliko olakšanje za sve roditelje koje poznajem, pogotovo za nas iz južne Evrope gde je sve skučeno, usko i asfaltirano“, kaže Barbara i dodaje da često komentariše koliko je sjajno biti dete u Berlinu sa prijateljima iz Španije, Italije, Grčke, i naravno Srbije.

Još jedna stvar koja olakšava život sa decom su mesne zajednice kojih ima u svakom naselju u Berlinu. Tu se često organizuju aktivnosti za decu koje su najčešće besplatne ili eventualno dostupne za neku simboličnu sumu novca.

„Tako sam ja uspela da organizujem igraonicu u lokalnoj mesnoj zajednici za ljude koji dolaze sa naših prostora kako bi deca imala prilike da čuju srpski jezik. Nažalost, pandemija je stopirala ovo okupljanje, ali se nadam da ćemo nastaviti na proleće. Posmatrajući sve ove mogućnosti, pomislim često da bi to sve lako moglo da se organizuje i u Srbiji jer je i kod nas postojala nekada davno institucija mesne zajednice. Takođe, za one bez dece Berlin isto tako pruža neverovatan izbor aktivnosti za kulturu, clubbing, sport itd. U tome su Berlin i Beograd slični“, smatra naša sagovornica.

Po njenom mišljenju, nemačko društvo predstavlja dobar primer individualističkog društva, dok je Srbija definitivno kolektivističko društvo.

„To znači, grubo govoreći, da se pojedinac u Nemačkoj stara samo o sebi i da nema obaveze prema drugim ljudima, osim onoga što je zakonom određeno. Sa druge strane, u Srbiji se roditelji brinu o deci do svoje smrti, deca o roditeljima i o babama i dedama, a komšiluk o komšiluku. Ovde to ne postoji. Retko kada može da se vidi Oma sa unukom u parku ili na igralištu (prim. aut. baka na nemačkom)“. Kod njih je prava retkost da šira porodica učestvuje u odgajanju deteta, dok je to kod nas više pravilo nego izuzetak. Sa druge strane, to ih čini nezavisnima i ne moraju da slušaju ‘savete’ raznih tetaka i strina o tome kako treba podizati dete. U Nemačkoj postoji država koja će da uskoči ako pojedinac treba pomoć – socijalna davanja, nega o starima, besplatni vrtići i škole, itd. To je sve sistem koji se brine o ljudima“, ističe Barbara.

Što se tiče joie de vivre, i Nemci znaju da uživaju, ali joj to uvek deluje malo isforsirano i naravno isplanirano. Spontano viđanje ne postoji. To možete praktikovati samo sa drugim strancima, navodi.

Nervira je, kaže, to što Nemci ne umeju da ocene da li je neka hrana ukusna ili ne. Njima je najvažnije da je porcija velika i da je „gunstig“ (povoljno).

„Ovu reč mnogi stranci nauče odmah po dolasku u Nemačku jer je prosečni Nemac izgovori jedno stotinu puta u jednom danu. Mnogo je bitno da su stvari povoljne, u suprotnom je neće kupiti. Iako mnogo manje para imamo, mi u Srbiji često ne gledamo na cenu i kupujemo iznad svojih mogućnosti. To ovde nije slučaj, Nemci često izgledaju kao socijalni slučajevi, iako imaju možda i milion evra na računu u banci. Našim ljudima pogotovo bude čudno kada vide koliko se štedi na deci, gde Nemci često kupuju već korišćenu garderobu i igračke. To je u Srbiji nezamislivo, osim ako ljudi nisu primorani zbog teškog finansijskog stanja“, dodaje.

Po njenom mišljenju, Nemci su jako proračunati i isplanirani. Uvek imaju vrlo jak plan A. Međutim, ako plan A, ne daj Bože, propadne, oni nemaju plan B, pa onda zna da nastane haos.

Smatra da je kod nas obrnuto, „mi imamo plan A, B, C, D… i jako smo dobri u improvizaciji“. To joj dosta nedostaje u svakodnevnom životu.

„Prednost Srba je to što smo sticajem okolnosti postali jako nepoverljivi prema svemu što dolazi iz javne uprave. Srbi imaju tu osobinu da preispituju svaku vest iz dnevnika ili svaki politički događaj. Nemci nemaju tu naviku, oni sve primaju zdravo za gotovo, ni ne pomišljajući da ih neko možda iz države laže ili obmanjuje. Zbog toga mi se čini da su oni na neki način naivni, dok su Srbi prepredeni upravo zbog političke situacije i ratova kroz koje smo prošli“, tvrdi naša sagovornica.

Posebno joj je zanimljivo da Nemci nemaju nikakav problem da sami izađu da prošetaju, sami da odu i sednu u kafić ili restoran.

To je, po njenom mišljenju, nezamislivo u Srbiji jer mi volimo kao narod da se krećemo u grupama.

„Sećam se da kad god bih videla nekog samca u bioskopu u Srbiji, da sam uvek pomislila ‘jao jadan čovek’. Međutim, prošle godine sam se i sama opredelila na ovaj korak, i naravno, daleko od toga da sam bila jedini samac u sali. Jednostavno, Nemci se dobro osećaju i kad nisu okruženi prijateljima ili familijom. I ništa ih nije blam“, zaključuje Barbara.

Vlada Nemačke trezveno upravlja krizom

Covid-19 pandemija nije preterano mnogo uticala na Barbarin život jer je i pre radila od kuće.

„Ovde nikad nije bilo zabrane izlaska tako da nismo mnogo ‘propatili’ kao neke druge zemlje gde je na snazi bio potpuni lock down. Vlada Nemačke je veoma trezveno pristupila upravljanju krizom, bez mnogo buke i panike. Merkel se obratila naciji nekoliko puta, uvek smireno i razumno. To je po meni bilo veoma bitno kako bi se ljudi smirili i kako ne bi bilo panike i zabune. Merkel je inače doktor kvantne hemije što je verovatno doprinelo tome da lakše razume krizu u kojoj smo se našli jer je ipak nauka ta koja trenutno određuje pravila. Zbog toga je veoma bitno imati obrazovane ljude koji će voditi zemlju jer primitivni i neobrazovani ne mogu ni stado ovaca uspešno da vode, a kamoli državu“, naovodi Barbara.