Nekoliko meseci pre 5. oktobra i pada režima Slobodana Miloševića, tadašnji predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić dao je opširan intervju za Danas, u kom se najviše bavio postignućima, zabludama i porazima ondašnje opozicije (do) te 2000. godine, ali i očekivanjima i razočarenjima dela glasačkog tela protivnog vladajućoj oligarhiji.
„Nema čarobnog štapića kojim će Milošević biti sklonjen sa političke scene. Zapravo, taj štapić je u rukama miliona ljudi. Moramo u kontaktu s njima da ih pokrenemo, ohrabrimo i organizujemo. Nema boljeg načina nego što je terenska priprema za izbore“.
Lider jedne od najjačih opozicionih partija devedesetih i tokom prve decenije ovog veka zalagao se za neprestan otpor Miloševiću i njegovim koalicionim partnerima.
„Nećemo nijedan pedalj političkog prostora prepustiti bez borbe. Ta borba je neravnopravna i znamo da će biti teško izdržati na tom terenu, ali naše je da učestvujemo, a na građanima da procene ko je u pravu. Izvesno razočarenje građana poslednjih mesec dana posledica je naše suprotne strategije iz tog perioda, a to su isprazna i velika obećanja i najave – izbori na svim nivoima pod fer uslovima, „stop terorizmu“, „stop nasilju“ – što je bio račun bez krčmara. Jer, nismo bili u prilici da to izdejstvujemo, Da jesmo, ne bi Srbija bila to što jeste. To je idealizam opozicije, a s druge nedostajale su dnevne aktivnosti…“
Potonji srpski premijer smatrao je da pobedu može doneti samo opšta pobuna.
„Potreban je obuhvatan projekat samoodbrane civilnog društva, što podrazumeva da se oko svakog napada formira struktura za samoodbranu. A, napad je kad vam ne čiste đubre, kad momci u džipovima idu preko crvenog svetla i gaze ljude. Kad može svako da vas prebije ako mu je rođak političar…“
Doktor filozofije, poznat i po oratorskoj veštini, zagovarao je i promenu fokusa delovanja opozicionara organizovanih u partije.
„Klasična stranačka politika u Srbiji je doživela poraz. Jedina politika koja može da animira ljude su dve teme, ekonomija i siocijalna politika i vraćanje u Evropu… U izbornoj godini teško možemo da ubedimo ljude da rizikuju svoj život da bi izdejstvovali neke dodatne izbore (pri čemu većina ne razume kakva je razlika između njih). Dakle, treba da promenimo temu, da tema ne bude režim, čak i kada nas mlati da se pravimo da ne primećujemo. Najgore za režim je da ga ignorišemo, najviše oni vole da se bavimo njima…“.
Gradonačelnik Beograda iz 1997. godine smatrao je i da opozicija ne sme nikada i nikako da ustukne, koliko god joj bile vezane ruke. Kao što je jednom učinila.
„Nemam nikakve iluzije da se durenjem, ljutnjom, uvređenošću, pretnjama „bojkotovaćemo, nećemo da učestvujemo“ može nešto postići. Jedino se sa pozicija snage može pregovarati sa ovim režimom. A jedina snaga u Srbiji sastoji se u milionskoj podršci za neki projekat – ta podrška mora da bude jasna, a opet da ne bude povod za otvorenu represiju. To jeste osetljiva taktika, ali nije nerešiv problem. Mi smo to uspeli 1999. u mnogo težim uslovima… „
Dve decenije posle ovog intervjua i 17 godina od atentata na Zorana Đinđića, mnoga njegova promišljanja su i dalje aktuelna, politička klima u Srbiji je još nesnosnija, a sadašnja opozicija se podelila u dve kolone. Jedna je izabrala da se režimu Aleksandra Vučića suprotstavi na parlamentarnim i lokalnim izborima ovog leta, dok je druga izborne uslove do te mere smatrala neravnopravnim da se opredelila za neučestvovanje na istim.
Izradu sadržaja podržala Ambasada SAD u okviru projekta “Digitalizacija arhive Danasa”. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
