Šta mi u Nemačkoj nedostaje od Srbije? Ama baš ništa!

I onda, jednog sasvim običnog dana zvoni telefon sa stranom identifikacijom. Ponudili mi posao, i ja sam ga prihvatio. U Sofiji sam radio za Microsoft sedam godina. Onda sam dobio ponudu da radim u Nemačkoj. I eto, me danas tu gde jesam.

Ovako svoj životni put opisuje Slobodan Dojčinović, po obrazovanju svršeni gimnazijalac, po zanimanju – IT inženjer, koji živi i radi u Drezdenu, već treću godinu.

– Potičem iz Leskovca, grada koji je poznat po dobrom roštilju, paprikama i ajvaru. I nepostojećim padežima, što baš i nije tačno, jer ih mi koristimo, ali na svoj način. Sebe svrstavam u rock&roll generaciju koja je odrastala krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u poznom socijalizmu – kaže u razgovoru za Danas Dojčinović, koji ističe da je otišao iz Srbije u svojim kasnim četrdesetim godinama, kada mnogi već razmišljaju o skoroj penziji.

Oženjen je, ima dvoje punoletne dece, a sve četvoro su u tri različite države.

– Nisam razmišljao o tome kao o nekoj velikoj životnoj odluci, već kao o nečemu što je način da svojoj porodici i sebi obezbedim normalnu egzistenciju. U suštini, nije bilo mnogo razmišljanja pro et contra. Jednostavno je opcija bila izgledna i realna, pa i da nije, ne znaš dok ne probaš – navodi za Danas online Dojčinović.

Istovremeno, naš sagovornik ističe da se Srbija se ne može uporediti sa Nemačkom.

– Nema rezona. Kao što ne možemo babe i žabe da trpamo u istu korpu. Jeste moja rodna zemlja, i mesto gde sam proveo veći deo svog života, ali nije ono što u meni izaziva osećaj zadovoljstva i pripadnosti. Ne više. Ovde država misli na sve što ti je potrebno. Odlazak kod ličnog lekara je besplatan. Ne čeka se od ranog jutra do kasnog podneva da bi došao na red. Jednostavno, pozoveš telefonom i zakažeš. Intervencije kod stomatologa su takođe besplatne. Osiguranje plaća sve, i važi isto za članove porodice i decu do punoletstva. Izdavanje dokumenata je digitalizovano, a lični odlazak u opštinu ili službu za strance se zakazuje mejlom – nastavlja Dojčinović.

Za registraciju auta je, kako dodaje, potrebno pola sata. Sve što ti je potrebno, tablice, osiguranje, tehnički, rezervišeš i platiš online, sedneš i voziš. Prema njegovim rečima, plaćanje računa, kupovina, prenos preko banke, sve je digitalizovano i treba ti samo kompjuter ili smart telefon i par minuta da završiš. Jednostavno i efikasno, kaže on.

Uz to, ističe i da je i hrana jeftina i kvalitetna.

– Veliki broj prodavnica i trgovačkih lanaca nudi svake nedelje popuste na određene artikle. Cene su malo više u restoranima, ali preko vikenda imaju popuste na porodične obroke. Ostalo se može kupiti po specijalizovanim trgovinama i trgovačkim centrima vrlo povoljno, skoro uvek sa popustom za keš ili na kredit bez kamate. Kao reper cena, prost primer: vikendom se u glavnoj pešačkoj zoni čuje najčešće česki i poljski jezik. Ljudi dolaze u šoping. Ako je njima povoljno, šta reći za domaće – dodaje Dojčinović.

Mesečna kirija sa pratećim troškovima za stan, zavisno od kvadrature i starosti objekta,  u odnosu na mesečnu platu je, napominje, otprilike na 30 odsto. Kad se sve to sračuna, može i da se uštedi lepa suma za određeni vremenski period.

Kako naš sagornik napominje, Drezden kao grad za život odgovara i ljudima sa naših prostora.

– Drezden je deo bivše DDR koja se nalazila u istočnom bloku do 1989., pa su možda i ljudi bliži nama po mentalitetu. Divan, miran i prostran. Uništen na kraju drugog Svetskog rata. Do temelja. Sve je ponovo izgrađeno, obnovljeno i vraćeno u originalno stanje. A šta to Drezden ima što drugi gradovi u Nemačkoj nemaju? Istorijskih srednjevekovnih palata i dvoraca, starih građevina s početka dvadesetog veka, muzeja, pozorišta, opera, širokih bulevara sa nepreglednim drvoredima, srednjevekovnih zamaka načičkanih na obali Elbe, Kraljevsku palatu iz jedanaestog veka, stare i nove mostova, velike parkove… A šta mi nedostaje od Srbije? Ama baš ništa – nastavlja Dojčinović.

O Nemcima, kao ljudima, u razgovoru za sajt Danasa, ima samo reči hvale.

– Nemci nisu hladni. Samo su racionalni. Ja sam jedini stranac, samim tim i jedini Srbin u mojoj firmi. Znaju gde je Srbija, znaju za bombardovanje i to je sve. Nema reakcije na nacionalnu pripadnost, i ne vidim razlike u odnosu prema meni kao strancu. Sa kolegama se ne družim van posla. Na poslu korektno i profesionalno, ali privatnost uvek po strani. Komšije su ljubazne. Bez obzira da li se znamo lično ili samo iz viđenja, pozdrave uvek, retorički pitaju kako si, šta ima novo. Sa jednim od komšija se družim povremeno. Kada sam ga prvi put pozvao na pivo, otvaram vrata, a on nosi dve flaše u ruci. Pitam ga šta će mu, a on kaže, pa da pijemo. Svako svoje – objašnjava Dojčinović.

Sa ljudima sa naših prostora nema mnogo kontakata. Ima jednog prijatelja, Paraćinca, sa kojim se upoznao u avionu na letu za Berlin. Sretnu se povremeno, dođe im u goste ili ode do njega.

– Ljudi se promene u tuđini. Na pozitivan ili negativan način. Ja se nisam promenio, ostao sam isti kakav sam i bio. Promenio sam samo mesto boravka, objašnjava naš sagovornik.

Iako živi u inostranstvu, naš sagovornik pomno prati i sutuaciju u svojoj domovini.

– Za informacije o Srbiji obično pitam Google. Sve zna. Često gledam N1 i Novu S, a obavezno PLJIŽ, Utisak nedelje i Kesića. Čitam Danas, Vreme, NIN i Južne vesti. Ostale srpske televizije i novine online me ne interesuju i kao takve za mene i ne postoje. Ne zbog pripadnosti političkoj opciji već zbog stila i načina pisanja koje po mojim kriterijumima ne spadaju ni u jedan vid novinarstva. U poslednje vreme pratim i tviter, jer mnogo što šta se prvo pročita tamo pa tek onda izađe na medijima kao informacija. Botove blokiram nemilosrdno – u dahu priča Dojčinović.

Na pomen politike u rodnoj zemlji nema pozitivne stavove.

– Šta reći o trenutnoj situaciji? Tamo sam bio u vreme raspada bivše nam države. Gledao i slušao na televiziji propagandu za vreme sukoba i ratova u Hrvatskoj i Bosni. Doživeo i preživeo hiperinflaciju, bombardovanje i pad jednog diktatora. Nagoveštaj demokratije, pa ubistvo Premijera kao dokaz da demokratije nije ni bilo. I mislio sam, šta još gore može da se dogodi, a do sad nije? Ali život nas uvek demantuje u trenutku kad mislimo da smo videli skoro sve što se videti može. Za razliku od ranijih događaja, ove pratim sa pristojne fizičke distance, pa mi se čini da objektivno mogu da sagledam stanje – ističe Dojčinović.

Kaže da ne reaguje emotivno i može da ostane mentalno zdrav i stabilan. Situacija sa pandemijom je možda šansa, ma koliko to bizarno zvučalo, dodaje on, da se situacija promeni na bolje.

– Mogu se obmanjivati mase skrivanjem istine i plasiranjem laži, ali ne večito. U jednom trenutku će se pojaviti sumnja u validnost onoga što se vidi, čuje, i onoga što se prezentuje. Onda više nema nazad. Nek nam je Bog na pomoći – naglašava Dojčinović.

Kada pričamo o „odlivu mozgova“ iz Srbije, naš sagovornik ističe da nisu samo najbolji napustili Srbiju.

– Otišli su svi oni koji su mislili svojom glavom. Otišli su visokoobrazovani, zanatlije, majstori, medicinari, šoferi, pekari, zidari, mehaničari. Razlozi su različiti, ali mi se čini da je jedan ključan – egzistencija. Normalan život. O povratku ne razmišljam. Moj sin se nalazi u Kataru već pet godina. Ćerka je student. Kad završi studije, verovatno će potražiti šansu na Zapadu. Supruga je penzioner, i ovde ima sve pogodnosti koje i ja imam kao zaposleni. Nemam ništa što me veže za rodni grad i zemlju. Slušam svoju decu, pametniji su od mene. Gledaju na drugačiji način i odrasli su ljudi čije mišljenje duboko uvažavam i prihvatam kao svoje. Čujemo se često preko savremenih sredstava komunikacije, ali se svi skupimo  jednom ili dva puta godišnje uživo. Večinom, van Srbije. Zašto? Pa tako se nekako namesti – ističe Dojčinović.

Dva puta godišnje putuje za Srbiju, autom ili avionom, i nekako ga, objašnjava, obuzme radost i ushićenje što se vraćam korenima.

– I to traje dok ne dođem do granice ili pasoške kontrole. Onda se razočaram. Vidim da se ništa nije promenilo od kada sam otišao. A ima tome već evo deset godina. I sve manje me vuče želja ka Srbiji, i sve više sam ravnodušan kako vreme prolazi – ističe on.

Za sam kraj razgovora smo našeg sagovornika pitali kako se Nemačka nosi sa korona virusom.

– U Nemačkoj generalno, na osnovu podataka koje svakodnevno objavljuje Robert Koh institut, situacija nije alarmantna. Još na početku pandemije koja je proglašena početkom marta, date su smernice o ponašanju građanstva za vreme krize. Kancelarka se obratila kratkim saopštenjem na nacionalnoj televiziji, i staloženo objasnila šta nas očekuje u sledećem periodu, kakva su predviđanja i šta nam je činiti. Svakodnevno se ažuriraju podaci o tome kakva je situacija. Na sreću, eksponencijalna kriva je rasla predviđenom putanjom i nije dostigla onu kritičnu tačku – objašnjava Dojčinović.

Uz to, kako ističe, Drezden je glavni grad pokrajine Saksonija, a svaka pokrajina je nezavisna u odnosu na centralnu vlast što se tiče mera koje donosi.

– Ovde važe sledeća ograničenja: socijalni kontakt više od dve osobe, osim ako nisu iz istog domaćinstva, poseta prijateljima, poseta drugoj opštini u krugu do 15 km, zatvoreni su svi ugostiteljski objekti, ali je dozvoljena kućna dostava hrane, zatvoreni su svi muzeji, pozorišta, šoping molovi, vrtići, škole, barovi, pabovi , koncerti i javna i sportska okupljanja. Slobodno kretanje građanstva bilo gde u bilo koje vreme nije ograničeno, kao ni kretanje u određenom vremenskom periodu. Za sve vreme krize su radile normalno prodavnice  životnih namirnica, apoteke, benzinske stanice – ukazuje.

Parkovi i šetališta su bili normalno posećeni ali se poštovalo ograničenje socijalnog kontakta. Većina firmi je uvela rad od kuće, a država je odmah odvojila i deli velika finansijska sredstva firmama koje se obrate za pomoć za vreme krize da bi im pomogla u premošćavanju ove situacije, te kako bi nastavile sa radom normalno.

– Poslednje vesti koje su objavljene su da se od danas otvaraju trgovine do 800 kvadratnih metara i preporučuje se nošenje zaštitnih maski prilikom poseta takvih objekata. Ograničenje socijalnog kontakta važi i dalje – zaključuje Dojčinović, citiravši Episkopa dizeldorfskog i nemačkog, Vladiku Grigorija, koje je izgovorio na gostovanju u jednoj TV emisiji : „Na kraju će biti sve dobro! Pošto nije sve dobro, vidimo da još nije kraj!“.

https://www.instagram.com/p/B_MPEbfpYnR/?fbclid=IwAR3YcJdT9XHmt1-Pte3V6yiKYy_sJfFsmBLBWcrS7OkHeLSB-X2hyXAJrO8