Sumnju u vakcine među mladima stvorili Krizni štab i mediji

Mladi u Srbiji oštro se protive obaveznoj vakcinaciji, ali u slučaju kada bi se ona propisala zakonski, čak i oni koji su protiv vakcinacije kažu da bi ispoštovali propise i primili cepivo.

Ovo je pokazalo istraživanje koje je sprovela organizacija Novi treći put u okviru projekta „Šta Srbija misli?“ kroz fokus grupe među aktivnim i svršenim studentima starosti do 29 godina. U istraživanju na temu vakcinacije i virusa korona učestvovali su studenti Univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a sprovedeno je početkom aprila ove godine.

Koordinator projekta „Šta Srbija misli?“, istraživački analitičar Miljan Mladenović, za Danas ističe da je osnovni zaključak istraživanja da studenti u Srbiji, iako ponekad dijametralno različitih stavova, žele da debatuju na temu imunizacije ali i zahtevaju mnogo jasniju komunikaciju u vezi sa vakcinama od strane državnih organa i medija.

– Oni koji se zalažu za vakcinaciju uglavnom su za nijansu više uporni u odbrani svojih stavova i ubeđivanju ostalih ljudi da prime vakcinu, dok su protivnici vakcine većinom spremni da svoje stavove promene ukoliko se pokaže da su njihove sumnje i strahovi neutemeljeni. Uočljiva je želja obe grupe studenata da „sve ovo što pre prođe“, iako i sami sumnjaju da će to barem pre naredne godine biti moguće, naveo je on.

Savet koji su studenti imali za medije i državna tela koja se bave korona virusom, kako nam je rekao Mladenović, jeste da kreiraju veći broj edukativnih emisija o značaju vakcina u prošlosti i o manje poznatim činjenicama koje prate sve dostupne kovid vakcine na tržištu.

– Rad većeg broja domaćih medija i državnih tela za suzbijanje korona virusa ocenjuju kao konfuzan, i smatraju da je to u velikoj meri uzrok sve češće pojave kršenja preventivnih mera među mladima. Osim domaćih, na njihov stav su u velikoj meri uticali i strani mediji i agencije za medikamente zbog kojih AstraZeneca vakcinu većina studenata danas ne bi primila, naveo je on.

Stavovi mladih u Srbiji po pitanju toga da li će se oni lično vakcinisati su podeljeni između onih koji će se vakcinisati ili su te već učinili, i s druge strane, onih koji smatraju da „njima vakcina nije potrebna“ ili „čekaju da vide da li će ona izazvati neka neželjena dejstva“.

Ipak, istraživanje je pokazalo da studenti smatraju da su oni koji su izričito protiv vakcinacije u manjini, a da je najviše onih koji još uvek nisu sigurni da li će primiti vakcinu. Pojedini navode i da je danas neuporedivo više onih koji su se vakcinisali ili će se vakcinisati nego što je bio slučaj na početku masovne vakcinacije.

Svi ispitanici su složni oko toga da su stariji ljudi voljniji da se vakcinišu od mlađih.

Za razumevanje stavova onih koji još uvek gaje rezerve prema vakcinaciji važni su odgovori studenata o tome kako se informišu o virusu i vakcinaciji.

Poverenje u medicinski deo Kriznog štaba postojalo je na početku krize, ali su vremenom izgubili kredibilitet. Ni domaći mediji nisu ispunili očekivanja studenata kada je tema korona virus, saglasni su svi ispitanici.

Zaključak fokusa grupe jeste da je uticaj medija u Srbiji, kada je u pitanju kovid 19, izrazito „negativan i konfuzan“. Kao najčešći izvor informisanja o vakcinama i njihovom učinku, studenti navode strane medije i površne informacije iz domaćih medija na koje „nalete“.

Kada su u pitanju domaći mediji, studenti ih najčešće dele na „provladine“ i „opozicione“, ali kada je u pitanju kovid 19, ne primećuju značajnu razliku u informisanju građana.

Kao najčešće razloge za negativan uticaj medija tokom pandemije, studenti navode nedovoljno filtriranje informacija koje se prenose, nedostatak edukativnih emisija koje bi ugostile stručnjake i bavile se isključivo temom vakcinacije i virusa, „agenda koju svaka medijska kuća ima“ i stvaranje konfuzije.

Kao ilustrativni primer „konfuzije“ koju mediji stvaraju navode primere televizija sa nacionalnim frekvencijama koje se „deklarativno zalažu za vakcinaciju, a istovremeno pozivaju doktora Nestorovića i sličnih da truju ljude“, kako je navedeno u nekom od odgovora.

Ispitanici su složni oko jedne stvari: čak i da su mediji „bolje uradili svoj zadatak“ sumnjaju da bi odziv za vakcinaciju bio drugačiji, jer u današnjem vremenu ljudima „mediji ne služe za informisanje, već za potvrdu sopstvenog mišljenja“, kako su ocenili neki.

Veruju okruženju, a ne društvenim mrežama i teorijama zavere

Što se tiče informacija koje dobijaju sa društvenih mreža, studenti su mreže prepoznali kao najčešći kanal za širenje dezinformacija, ali bez obzira na to, najveći deo studenata navodi da su i društvene mreže barem u malom procentu uticale na formiranje njihovog stava. Ima i onih koji navode da nisu u stanju da razlikuju relevantno od nerelevantnog, i iz tog razloga izbegavaju da donose zaključke na osnovu izveštavanja medija, već stavove formiraju na osnovu onoga što njihovo blisko okruženje misli. Pojedini ispitanici tvrde i da su uzročnik slabog odziva među mladima i teorije zavere.