Genocid u Srebrenici traje i danas kroz negiranje i nekažnjivost

Preživeli i porodice žrtava traže pravdu, priznanje i poštovanje.

U tih nekoliko julskih dana pre dvadeset i tri godine, više od 8.000 muškaraca i dečaka je sistematično i brutalno pogubljeno, a 30.000 ljudi nasilno raseljeno. Od tada su porodice žrtava – naročito majke koje su izgubile muževe, sinove, braću – u dugom, hrabrom hodu ka pravdi i priznanju.

Pravdu i priznanje su na tom putu delimično i našle. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju utvrdio je da je u Srebrenici izvršen genocid i izrekao presude nekim od ratnih zločinaca koji su taj genocid organizovali i u njemu učestvovali. Udruženja građana prevazilaze velike prepreke u traženju istine i pokretanju teškog i mukotrpnog procesa pomirenja. Sve je ovo izuzetno značajno, ali i dalje je to slaba uteha za one koji su preživeli genocid, kao i za porodice žrtava.

Oni traže da se njihovi najmiliji pronađu, ali spor proces identifikovanja im nanosi dodatnu patnju. Traže zdravstvenu zaštitu da leče traume, a pomoć koju dobiju je neadekvatna. Traže odgovornost, ali su brojni ratni zločinci i dalje nekažnjeni na slobodi. Traže priznanje, ali mnogi njihovu patnju ignorišu, osuđuju ili negiraju.

Ovo poslednje je svakako jedna od najvećih uvreda koju moraju da trpe u vremenu nakon stradanja njihovih najmilijih. Ipak pronalaze snagu da nastave svoju borbu za istinu i pravdu, uprkos negiranju i umanjivanju genocida, kojem svedočimo i u obrazovanju. Obrazovni sistem u Bosni i Hercegovini još uvek karakterišu jednonacionalne škole i sistem „dve škole pod jednim krovom“. Bosanskohercegovačko obrazovanje karakteriše zataškavanje istine o prošlosti, a činjenicama o događajima o nedavnom ratu se manipuliše.

Takva situacija održava etničke podele koje su omogućile prošle i sadašnje tenzije, i koje onemogućavaju pomirenje i mir. To moramo da promenimo. Preživeli srebreničkog genocida moraju da dobiju odgovarajuću socijalnu zaštitu i bolju pravnu pomoć da ostvare svoja prava i dobiju obeštećenje.

Političke i sudske vlasti u BiH i Srbiji moraju da unaprede saradnju i da identifikacijom i kažnjavanjem ratnih zločinaca okončaju praksu nekažnjavanja. Moraju više da ulože u identifikovanje žrtava genocida i rasvetljavanje sudbine onih koji se i dalje vode kao nestali. Moraju da pojačaju traženje masovnih grobnica i da obezbede da se svedoci koji bi mogli da pruže informacije potrebne za otkrivanje svih drugih mesta gdje su ostaci ukopani osjećaju dovoljno bezbednima da to i učine.

Vlade i donosioci odluka moraju da usvoje dugoročne politike delovanja, kojima će da ustanove ličnu odgovornost krivaca i da se fokusiraju na obrazovanje. To mora da bude zajednička odgovornost, prvenstveno BiH i Srbije, ali i svih drugih evropskih zemalja, ne samo na području bivše Jugoslavije.

Obrazovni sistemi u regiji moraju da budu inkluzivniji, moraju mlade generacije da izvedu iz pećina predrasuda, u kojima izmanipulisana stvarnost zamagljuje istinu i širi seme mržnje. Udžbenici, ne samo u Srbiji i Bosni i Hercegovini, već u celoj Evropi, moraju da sadržavaju učenje o prošlosti, uključujući i genocid u Srebrenici, zasnovano na činjenicama i lišeno ideologije rata. Decu moramo učiti o važnosti pravde i jednakosti za sve.

Evropske zemlje bi trebalo da pruže veću podršku građanskim inicijativama za pomirenje i da utiču na političare i druge javne ličnosti u Srbiji i BiH da prestanu da negiraju prošlost i počnu da grade inkluzivnije obrazovne sisteme i društva.

Isto kao i Holokaust i genocid u Ruandi, genocid u Srebrenici se nije desio slučajno. Počeo je puno prije nego što je izvršen. Počeo je kad su ljudi izdvajani na osnovu etničkog porekla. Rastao je kroz javni diskurs, uz pomoć nekih medija, koji je dehumanizovao ljude i marginalizovao kritičke glasove. Uobličen je kao sistematično i poduzetnički organizovano istrebljenje velike grupe ljudi, pred očima pasivne međunarodne zajednice. A traje i danas, kroz negiranje i nekažnjivost.

Srebrenički genocid predstavlja jednu od najmračnijih stranica evropske istorije. Ako želimo da ispisujemo svetliju budućnost, ne smemo da zaboravimo prošlost i sve žrtve moramo da tretiramo kao svoje žrtve, bez političkih ili etničkih konotacija. Moramo da priznamo patnje preživelih i porodica žrtava. NJihovu borbu za pravdu moramo da postavimo kao svoj cilj.

Kao komesarka Saveta Evrope za ljudska prava, nastaviću da tražim pravdu za sve žrtve svih zločina koji su se desili tokom ratova na Balkanu. Biti u službi pravde je jedini način da se svi suočimo s prošlošću i sprečimo da se ona ponovi.