Žene silovane, muškarci seksualno mučeni

Optužnice su podignute protiv više od 70 lica, a skoro 30 njih je osuđeno za zločine koji uključuju seksualno zlostavljanje i silovanje. Međunarodni sud je unapredio razvoj međunarodne pravde tako što je omogućio krivično gonjenje seksualnog nasilja kao ratni zločin, zločin protiv čovečnosti i genocid. Konačno je silovanje prestalo da se shvata kao neobuzdano seksualno ponašanje pojedinaca i priznato je kao moćno oruđe rata, koje se koristi kako bi se protivnik zastrašio, progonio i terorisao.

Suđenje Dušku Tadiću, bivšem predsedniku lokalnog odbora bosanske Srpske demokratske stranke Kozarca u severozapadnoj BiH, ušlo je u istoriju na više načina. To je bilo prvo međunarodno suđenje za ratne zločine posle Nirnberga i Tokija. Jednako važno, bilo je to i prvo međunarodno suđenje za ratne zločine koje je uključivalo optužbe za seksualno nasilje.

Pretresno veće je zaključilo da su nakon preuzimanja kontrole nad područjem Prijedora, srpske snage u logorima zatočile na hiljade muslimana i Hrvata. Tokom jednog stravičnog incidenta u logoru „Omarska“, jedan od zatočenika je bio primoran da drugome odgrize testise. Muškarci u uniformama, uključujući i Tadića, stajali su okolo i vikali da jače zagrize. U januaru 2000. godine Tadić je osuđen na 20 godina zatvora.

Suđenje četvorici bivših članova bosanskih oružanih snaga – Zdravka Mucića, Hazima Delića, Esada Landže i Zejnila Delalića – predstavljalo je prekretnicu u međunarodnoj pravdi time što je ustanovilo silovanje kao oblik mučenja. Trojica od četvorice optuženih su optužena za seksualno nasilje nad civilima bosanskim Srbima koji su držani u zatočeničkom logoru u Čelebićima u centralnoj BiH. Delalić je oslobođen optužbi zbog nedostatka dokaza.

Landžo, stražar u logoru, primorao je dvojicu braće da vrše oralni seks jedan na drugim pred drugim zatočenicima i oko genitalija im obmotao zapaljeni štapin. Takođe je oko genitalija jednog drugog zatočenika obmotao zapaljeni štapin i primorao ga da trči između redova zatočenika. Značajno je što je MKSJ smatrao Landža odgovornim kao nadređenog za ova dela. Mucić, komandant logora, proglašen je krivim za ove i druge zločine koje su počinili njegovi podređeni. Pravni presedan je načinjen u zaključku o optužbama za silovanje koje je počinio zamenik komandanta Hazim Delić. Silovanje je okvalifikovano kao vrsta mučenja – prva takva presuda koju je doneo neki međunarodni krivični sud.

Delić je silovao dve žene zatočene u logoru tokom isleđivanja. Sudije su izričući ovu presudu 1998. napomenule da Pretresno veće „smatra silovanje bilo koje osobe činom dostojnim prezrenja, kojim se vređa sama suština ljudskog dostojanstva i fizičkog integriteta“. Žalbeno veće je osudilo Delića na 18, Mucića na devet i Landžu na 15 godina zatvora.

Predmet protiv Ante Furundžije je bio prvi predmet pred Tribunalom koji se u potpunosti koncentrisao na optužbe za seksualno nasilje. Suđenje se fokusiralo na višestruka silovanja bosanskih muslimanki koja su počinjena tokom isleđivanja koja je vodio Furundžija, koji je u to vreme bio komandant DŽokera, specijalne jedinice Hrvatskog vijeća obrane (HVO) u BiH. Furundžija nije lično silovao ženu pred nasmejanom publikom drugih vojnika, već njegov podređeni. Pa ipak, kao zapovednik jedinice, Furundžija je proglašen krivim kao saizvršilac i pomagač i podstrekač i osuđen je na 10 godina zatvora.

Presedan koji je predstavljao prekretnicu dogodio 1998. kada je sestrinski sud Tribunala, Međunarodni krivični sud za Ruandu (MKSR) doneo presudu u predmetu Akayesu, gde je zaključeno da silovanje predstavlja čin genocida. Ova optužba se trenutno razmatra u predmetu Karadžić.

Drugo suđenje pred Haškim tribunalom koje se bavilo isključivo optužbama za seksualno nasilje dalo je značajan doprinos međunarodnom krivičnom pravu jer je proširilo okvir dela koja predstavljaju porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti kako bi uključilo seksualno porobljavanje.

Trojica optuženih oficira vojske bosanskih Srba, Dragoljub Kunarac, Zoran Vuković i Radomir Kovač su imali istaknutu ulogu u organizovanju i održavanju sistema zloglasnog silovanja u Foči. Bosanski Srbi su muslimanke zatvorili u zatočeničkim objektima gde su ih silovali srpski vojnici. Mnoge žene su odvođene u stanove i hotele koji su vođeni kao javne kuće za srpske vojnike. Sudije su čule svedočenja više od 20 žena u vezi s kontinuiranim silovanjima, grupnim silovanjima i drugim vrstama seksualnog zlostavljanja i zastrašivanja. Ukratko, živele su u uslovima ropstva.

Sudije su se nesumnjivo uverile da je ropstvo bilo po prirodi seksualno. Ovo je bila značajna odluka, jer je međunarodno pravo prethodno porobljavanje dovodilo u vezu sa prisilnim radom i potčinjavanjem. Definicija ovog dela je time proširena kako bi uključila i seksualno potčinjavanje. Sva trojica optuženih su proglašeni krivim za silovanje kao zločin protiv čovečnosti, što je prva takva osuđujuća presuda u istoriji Tribunala.

„Dok je silovao FWS-183, optuženi Dragoljub Kunarac joj je rekao da treba da uživa u tome „da je j… Srbin“. Nakon što su on i još jedan vojnik bili gotovi, smejao joj se rekao da će sada nositi srpsko dete“. Osuđujuće presude je potvrdilo Žalbeno veće u junu 2002. i Kunarac, Kovač i Vuković su osuđeni na 28, 20, odnosno 12 godina zatvora.

Preuzeto sa www.icty.org