„U Mađarskoj se termin ‘balkanski uslovi’ koristi za nešto što loše funkcioniše“

Tokom osnovnih studija je odlučio da ne želi da se bavi novinarstvom i polako krenuo da se fokusira na politikologiju. Nekoliko godina nakon završenih studija u Srbiji, shvatio je da želi da izađe iz zone komfora i studije u inostranstvu su bile jedna od mogućnosti.

Koleginica sa osnovnih studija koja je bila na masteru u Budimpešti podelila je sa njim svoja iskustva o gradu, fakultetu, načinu studiranja, što mu je pomoglo da donese odluku da aplicira. U oktobru 2013. godine otišao je u Budimpeštu na master studije na Centralno-evropskom univerzitetu (CEU).

„U trenutku odlaska nisam imao nekakav dugoročni plan, jednostavno sam želeo da vidim kako ću se snaći u drugačijim okolonostima, posmatrao sam te studije kao priliku da naučim nešto novo i da napredujem. Visok kvalitet studija na CEU mi je još više probudio interesovanje za ozbiljnije bavljenje naukom, pa sam tokom mastera odlučio da apliciram na doktorske studije uporedne politike na CEU. Primljen sam, tamo sam proveo narednih pet godina i doktorirao prošle godine. Godinu dana nakon mog završetka studija, CEU je, zbog diskriminatorskih amandmana na mađarski Zakon o visokom obrazovanju, napustio zemlju i ove godine primio prvu generaciju studenata u novom kampusu u Beču. Za sedam godina koliko živim u Mađarskoj, mogao sam da posmatram proces postepenog, ali sistematskog razaranja institucija demokratije, u kojem je obrazovanje samo jedna od meta. Ono što me posebno zabrinjava je da kada odem u Srbiju, od ljudi često čujem pohvale na račun Orbanove politike“, priča Miloš Resimić.

Pre odlaska, u Srbiji je imao osećaj neizvesnosti u pogledu poslovnih prilika pre svega, tako da je odlazak bio način da pokuša nešto da promeni.

Studiranje na CEU mu je otvorilo mnogo prilika za usavršavanje. Tokom doktorskih studija boravio je na Univerzitetu u Kaliforniji, Santa Kruz, na Institutu društvenih nauka u Beču i učestvovao na brojnim konferencijama.

„Na CEU sam imao priliku da budem deo jedne multikulturalne zajednice, jer je univerzitet u vrhu liste po broju stranih studenata. Po završetku studija imao sam priliku da predajem na ELTE univerzitetu u Budimpešti“, priča Miloš.

Dešavanja u Srbiji prati koliko može, posebno sada tokom pandemije. U svojim istraživanjima se, između ostalog, bavi fenomenom zarobljene države, a Srbija je, nažalost, uz Mađarsku, odličan materijal za to.

„Inače, o Srbiji se jako malo izveštava u mađarskim mejnstrim medijima. Međutim, postoje neki mađarski i srpsko-mađarski onlajn portali na kojima se povremeno objavljuju duže političke analize“, ističe naš sagovornik.

Ima različita iskustva kad je reč o odnosu stranaca prema Srbiji.

„Neki znaju dosta jer ih zanima Balkan, putovali su po okolnim zemljama, tako da uvek imaju neka pitanja. Jedan bračni par iz Amerike sa kojim se družim jako voli Srbiju i želja im je bila da vide večiti derbi (zbog atmosfere, ne zbog kvaliteta fudbala), tako da smo ih supruga i ja prošlog marta doveli na Marakanu. Pre nekoliko godina u vestima na jednoj mađarskoj televiziji emitovan je prilog o katastrofalnom stanju u njihovim bolnicama, a u donjem uglu je pisalo ‘balkanski uslovi’. Pitao sam suprugu o čemu se radi i ispostavilo se da oni koriste taj izraz kad opisuju nešto što loše funkcioniše. Njihova percepcija ljudi u Srbiji je takođe oblikovana nekim našim filmovima i serijama koje su ovde bile popularne. Svi znaju za seriju ‘Vruć vetar’, film ‘Crna mačka beli mačor’ i Kusturicu. Način na koji su naši ljudi predstavljeni u tim ostvarenjima delom oblikuje i njihovu percepciju Srba i Srbije“, objašnjava Miloš.

Iako mu je čudno kad pročita negde da stranci mešaju Srbiju i Sibir, i njemu se to desilo sa jednim kolegom iz Etiopije sa studija.

Većina Srba koje je upoznao tokom studija ne živi više u Budimpešti.

„Tržište u akademskom svetu je specifično, nema preterano mnogo prilika, i teško je ostati duže vreme na jednom mestu na početku karijere. Prednost je u tome što kada putujete, imate nekog prijatelja skoro gde god da odete. Trenutno se najviše družim sa Mađarima i Amerikancima, ali nikada nisam primećivao neku veliku razliku u kvalitetu odnosa. Naravno, uvek ću se bolje razumeti sa nekim iz Srbije jer delimo iskustvo života u istoj zemlji, ali to svakako nije dovoljno da biste sa nekim postali prijatelj“, poručuje naš sagovornik.

Govoreći o samom životu u Budimpešti, naš sagovornik ističe da je poslednjih godina bilo inicijativa da se centralni delovi grada prilagode pešacima i da se ograniči pristup automobilima.

„Na Mostu slobode, jednom mesečno tokom leta, ljudi mogu slobodno da šetaju, dok je automobilima zabranjen pristup. Tim danima se organizuju razne besplatne aktivnosti, kao što su časovi joge, koncerti. Ovog leta, ulica od Mosta slobode do ostrva Margaret je svakog vikenda bila otvorena samo za pešake, i bila je prepuna porodica sa decom i biciklista“, dodaje on.

Budimpešta ima i jako razvijen kulturni život, sa dosta koncerata klasične muzike i pozorišnih predstava. Svake godine se organizuje i Mesec srpske kulture, sa predstavama, koncertima i književnim večerima.

„Čak i u malim mestima, kao što je Budaorš, mali grad nadomak Budimpešte, ima razvijenog kulturnog života. Gradić ima dosta koncerata, ima svoje pozorište i domaćin je Međunarodnog festivala animiranih filmova. Sam prevoz u Budimpešti je mnogo pouzdaniji nego u Srbiji. Na primer, njihove najprometnije tramvajske linije 4 i 6 dolaze na svaki minut. S obzirom da imaju i metro, mnogo je lakše putovati u najprometnije doba dana nego u Beogradu. U Mađarskoj je zabranjeno pušenje u zatvorenom prostoru, kao i na autobuskim stajalištima. Iznajmljivanje stanova je znatno skuplje nego u Beogradu, dok je hrana malo skuplja ovde“, navodi naš sagovornik.

Miloš kaže da se mnogo toga promenilo u njegovom životu poslednjih sedam godina. Tokom studija je upoznao svoju sadašnju suprugu, koja je iz Mađarske. Venčali su se ove godine u maju.

„Mnogo više putujem nego pre odlaska iz Srbije. Nakon što je počela pandemija, mogućnosti za putovanja su postale ograničene, pa imamo više vremena da istražujemo Mađarsku, tako da vikendima obično obiđemo neko od turističkih mesta u zemlji. Tokom zime obavezno idemo u neku od termalnih banja u Budimpešti. Trenutno radim kao istraživač saradnik u Međunarodnom centru za istraživanje institucija i razvoja, pri Višoj školi ekonomije u Moskvi. Zbog trenutne situacije sa pandemijom i zatvorenih granica, radim iz Budimpešte. Još uvek sam na početku akademske karijere, tako da neizvesnost još uvek postoji, pre svega u smislu mesta u kojem ćemo živeti“, zaključuje Miloš.