U mraku su i bele krave crne

Tekst, naime, govori da su se dva tako različita autora kakva su Bazdulj i ovaj drugi, raspoređena na dva različita politička pola, jedan desno, drugi levo, jedan koji je bio prononsirani saradnik Peščanika, drugi koji nikad nije sarađivao sa ovim glasilom, uhvatila u isto kolo koje stari svat Lakićević naziva „antizapadnjaštvom“. Evo tih početnih pasusa:

„Verovatno Zlatko Paković i Muharem Bazdulj misle da su međusobno miljama udaljeni. Tako ih verovatno doživljavaju i njihovi prijatelji, a i neprijatelji: dok prvog smeštaju na levo krilo srpske političke scene, drugi se nalazi na suprotnoj, desnoj strani.

Ipak, ima nešto što ih povezuje i što ih čini bližim nego što bi i sami želeli da budu. To je – antizapadnjaštvo. Drugim rečima, negativan odnos, koji ide do potpune negacije, prema samim osnovama i osnovnim vrednostima savremenog zapadnog društva. Poznatog i kao kapitalizam.“

S obzirom na to da ovaj drugopomenuti u naslovu Lakićevićevog napisa, a prvi u samom tom napisu, nikada ni u jednom od svojih tekstova ili javnih nastupa tokom dvadeset pet godina nije doveo u pitanje sopstveno uverenje o pozitivnom političkom značaju EU i potrebi svoje domovine Srbije da bude deo EU, zainteresovan sam da vidim na čemu svoj nalaz temelji poznati ekonomski analitičar Lakićević – s kojim sam inače u vrlo kolegijalnim odnosima, u kojima i nameravam da ostanem.

Lakićević za dokaz ovog identiteta uzima jedan citat iz mog intervjua, objavljenog u Politici 21. decembra ove godine, a povodom tad predstojeće premijere moje predstave „Kapitalizam – geometrijskim redom izložen“, i jedan citat iz teksta Muharema Bazdulja, objavljenog istog dana, u istom listu, u njegovoj redovnoj kolumni. Moramo navesti citate, onako kako ih navodi Lakićević.

„‘Kapitalizam je geometrijskim redom izložen, jer on nije samo društveno-politički sistem, već etika, ali i način osećanja i čulnosti, kapitalizam je oblik vaspitanja, obrazovanja, i ta etika, gde god je mogla, a mogla je svuda, do kraja je izagnala moral’, kaže Paković, a malo kasnije i ovo: ‘Mi smo živeli u periodu realnog socijalizma sa svim njegovim nemalim manama, ali je to bilo neuporedivo humanije društvo. Ovaj kapitalizam nema humanosti i podržava egomanijaštvo koje vidimo od vrha društva u zemlji do firmi gde dobijamo te male gole otoke u preduzećima u kojima su ljudi primoravani na razne mučne odnose, ali se o tome ćuti, jer je bolje imati koru hleba nego je nemati’.“

Bazdulj: „A Otelo smo, braćo i sestre iz Trećeg sveta, svi mi, Sirijci i Srbi, Arapi i Jugosloveni, koji smo poverovali slatkim rečima Zapadnjaka, koji smo njihove vrednosti uzeli zdravo za gotovo, koji smo braneći ih ili misleći da ih branimo, klali sopstvenu braću i koji tako, na zlu putu, na kraju moramo doći do tačke na kojoj sami sebe ubijamo.“

To što su istog dana objavljeni u istim novinama, jedina je poveznica ova dva citata, kao i dva teksta iz kojih su uzeta. To Bazduljevo: „Mi, Sirijci i Srbi, Arapi i Jugosloveni…“, oveštala je nacionalistička, mračnjačka fraza u kojoj su sve krave i svi ljudi crni, u kojoj su, dakle, biznismen Mišković i moja malenkost, Dobrica Ćosić i Radomir Konstantinović – identični, identifikovani pseudopojmom „Srbi“. O toj vrsti lažnog definisanja i lažne unifikacije/poravnanja suprotstavljenih vrednosnih sudova i bića, objavio sam stotine tekstova, a čitalac ih može naći i u mojoj knjizi „Anatomija nacionalističkog morala“.

Lakićević Mijat, poput Bazdulja Muharema, čini početničku grešku u zaključivanju po analogiji, proglasivši istovetnim dva posve različita iskaza. Dvama oprečnim sudovima, on pripisuje istog označitelja. Koristi Bazduljeve reči, koje su potpuna suprotnost onome što ja govorim, kako bi zaključio nešto o mom govoru.

A sada o samoj stvari koju Lakićević naziva antizapadnjaštvom! Moju kritiku kapitalizma, on naziva antizapadnjaštvom (sic!). Šta je time pokazao pisac? Na moje zaprepašćenje – sopstveno neznalaštvo. Lakićević, dakle, pojma nema o tome da je kritika kapitalizma, temeljni uvid evropskog mišljenja i pevanja. Ako ne još i ranije, ono makar od onog trenutka kad Hajnrih Hajne, u Parizu 1844. godine, piše da su Don Kihotove vetrenjače postale banke.

Dakako, smatram da su kritiku kapitalizma i njegovog zatvorenog društva, do najviših spekulativnih visina evropskog apstraktnog mišljenja doveli Hegel, Fihte i Marks. Kritikujući kapitalizam, kao ozakonjenu nepravdu koja se nasleđuje, ja upravo branim temelje evropskih vrednosti, među kojima je sloboda ličnosti da misli svojom glavom i javno argumentuje svoj stav uprkos „duhu vremena“ – osnov budućnosti Evrope.