U Tirani su me dočekali prijatelji

Tokom studiranja Vladica nije gubila vreme. Bavila se debatovanjem, aktivizmom, radila je, putovala i upoznavala druge ljude. Baveći se aktivizmom, školovala se na Harvardu gde je unapredila znaje iz oblasti liderstva i organizovanja, a takođe je završila i liderski program Evropskog fonda za Balkan zahvaljujući kome je upoznala svoje najbliže prijatelje iz Tirane.

Prošle godine počela je da živi u Tirani gde se nalazi sedište Regionalne kancelarije za saradnju mladih – RYCO. Doselila se zato što je želela da vodi projekat koji se bavi izgradnjom institucije koja ima za cilj zbližavanje mladih u regionu.

„Uvek mi je bilo važno poštovanje ljudskih prava i sloboda. Putujući po regionu zbog debate i posla, kao i kroz regionalne programe koje sam pohađala videla sam iz prve ruke da svi mi u regionu imamo iste probleme i dileme, trpimo iste posledice prošlosti. Mogla sam da se fokusiram na različitosti, ali nisam želela da se bavim onim što nas razdvaja. U Tirani sam prvi put bila u proleće 2013. godine, a u međuvremenu sam dolazila ovde na letovanje, na Novu godinu, provodila vreme sa Megi i Sofjanom – mojom albanskom porodicom, tako da mi ove ulice nisu bile nepoznate. Imala sam omiljeni kafić u ovom gradu i pre nego što sam se doselila“, priča Vladica Jovanović.

Iako je iz Smedereva, u Beogradu se oseća kao kod kuće. Upitana da uporedi albansku i srpsku prestonicu Jovanovićeva kaže da je Tirana mirniji grad i da ima slabiju ponudu mesta za izlazak i manje različitih mogućnosti za provođenje slobodnog vremena.

„Tirane i Beograd pate od velike gužve u saobraćaju i od kafića koji su i ovde uvek puni. Ipak, ponekad osećam da su ovde opcije malo suženije u odnosu na Beograd, barem za nas strance. Nema razvijene alternativne muzičke scene, nema velike ponude filmova, nema toliko zelenila u samom gradu. Dominira beton, a ako želite da budete u prirodi, za sve osim veštačkog jezera morate da idete van grada“, kaže Jovanovićeva.

Naša sagovornica objašnjava da je izazov za strance to što ljudi u Tirani slabije govore engleski u odnosu na Beograd.

„Savladala sam osnovnu komunikaciju, ali ako s nekim treba da razgovaram na engleskom sporazumevanje je otežano. U slučaju da dobijem koronu, nisam sigurna šta bi se desilo. Osoblje u državnom zdravstvu uglavnom ne govori engleski.“

Dešavanja u Srbiji prati, ali ne svakodnevno. Kako kaže, Albanci nisu mnogo upoznati sa aktuelnostima u komšiluku. Ona se trudi da prati vesti i u Albaniji i u Srbiji.

„Trudim se da budem informisana o novostima u Srbiji. Nekad je naporno da stignem da ispratim šta se dešava na globalnom nivou, šta u Beogradu, a šta u Smederevu. Nešto vidim na društvenim mrežama, nešto mi kažu roditelji, pročitam neke tekstove i tako se informišem. Žao mi je što ovde nije bilo dovoljno zainteresovanih da se otvori biračko mesto za parlamentarne izbore održane u junu. Glasanje je način da budem uključena iako nisam u zemlji“, ističe sagovornica Danasa.

„Projekat na kom trenutno radim i zbog koga sam u Tirani završava se sledeće godine. Nisam još uvek odlučila da li ću se vratiti ili ne. Za mene su ključne tri stvari: blizina porodice i prijatelja, da radim nešto što doprinosi razvoju moje karijere i što stvara promenu u oblastima koje su mi važne. Tirana je na sat vremena avionom i 8 sati vožnje od Beograda i ovde imam prijatelje, tako da ispunjava prvi kriterijum, trenutni posao u RYCO-u pokriva preostala dva, ali ne znam šta nosi budućnost“, zaključila je Vladica Jovanović.