Ubistvo u Stokholmu ili „Orijent ekspresu“

Pomaka nema. Nema ih već četvrt veka. S obzirom na to u kojim se sve pravcima „tragalo“ (izvesno vreme je na primer glavna teorija bila kako iza ubistva stoji „kurdska zavera“), stav da zvanična istraga i nije vođena da bi se došlo do stvarnih organizatora atentata, već da bi se zataškao „prljav veš“ svih vrsta ne deluje kao da je bez osnova. To je uostalom i podtekst dokumentarnog filma „Ubistvo u Stokholmu – Ko je ubio Ulofa Palmea? (Murder in Stockholm – Who Killed Olof Palme?) kanadske televizije CBC.

Mrtva tačka

„Slučaj će ostati nerešen. Previše vremena je prošlo“, kaže za Danas Jan Bondeson, autor knjige Krv na snegu (Blood on the Snow), jedne od temeljnijih analiza različitih „hipoteza“ i „teorija“ Palmeovog ubistva. Iako je objavljena na 20. godišnjicu atentata, ni ovu knjigu nije pregazilo vreme, jer od tada, kako i sam Bondeson ističe, nije bilo pomeranja sa mrtve tačke. Bar u zvaničnoj istrazi.

Ipak, u svetlu istorije koja se dogodila u međuvremenu, kao i dokumenata i svedočanstava koja polako izranjaju na videlo – širi kontekst iliti „politička pozadina“ Palmeovog ubistva postaju kud i kamo jasniji. Tome su (svako na svoj način) možda ponajviše doprineli profesor Ola Tunander iz Mirovnog istraživačkog instituta u Oslu, najveći svetski stručnjak za hladni rat na području Skandinavije, novinar Lars Borgnas koji se Palmeovim ubistvom bavio duže od dve decenije, ali i švajcarski istoričar Daniel Ganser, koji se u svojoj studiji „NATOs Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe“, nije bavio isključivo Skandinavijom, ali jeste (pored ostalog) demonstrirao mehanizam „tajnih operacija“ sprovođenih širom Zapadne Evrope sa prvenstvenim ciljem da se eliminiše sve što je smatrano levičarskom pretnjom.

Slaganje fragmenata kompleksnog mozaika oživljava sliku sveta znatno različitog od današnjeg. Pred očima odjednom iskrsava hladnoratovska stvarnost sa mnoštvom „lekareovskih“ elemenata i zapleta, koja je danas mnogima teško dokučiva. Jer, kad je to bilo… Nekoliko „epoha“ unazad, pre „samo“ 25 godina. U međuvremenu smo odgledali pad Berlinskog zida, Pustinjsku oluju, nestanak Sovjetskog saveza, smrt Jugoslavije, 11. septembar, invazije na Avganistan i Irak…

Fraza kako ubistvo Ulofa Palmea predstavlja događaj koji je zauvek promenio Švedsku ponavlja se skoro po pravilu u tekstovima o tom slučaju. Odgovor na koji se to način Švedska promenila od Palmea naovamo najbolje sažima sociolog Johan Galtung: „Palme je stvorio novi koncept Švedske kao velike sile, zasnovan na državi blagostanja i neutralnosti… Njegovo ubistvo označilo je lansiranje Švedske na EU – NATO kolosek“. Paralelno sa tim išlo je i erodiranje tekovina države blagostanja.

Ređe se, međutim, elaborira kako je i u kolikoj meri to ubistvo uticalo na prirodu međunarodnih odnosa u trenutku kada se kraj hladnog rata nije nazirao i kada neoliberalni „kraj istorije“ nije bio jedina moguća opcija budućnosti.

Ulof Palme nije bio samo premijer male, geografski skrajnute evropske zemlje. On je bio personifikacija društvenog modela koji je, poput jugoslovenskog, bio „nešto između“ socijalizma i kapitalizma. S tom razlikom što je “švedski model“ bio znatno efikasniji i sa neuporedivo boljim ekonomskim performansama. Palme je, takođe, personifikovao politiku „trećeg puta“, ni prosovjetsku ni pro-američku. Zalagao se za normalizaciju odnosa sa Sovjetskim Savezom, obuzdavanje nuklearne pretnje, ukidanje aparthejda… Zahvaljujući tome, ali i zahvaljujući viziji, (intelektualnoj) probojnosti i harizmatičnosti, Palme je bio „svetski igrač“ čiji je format na međunarodnoj pozornici znatno prevazilazio veličinu i broj stanovnika zemlje čiji je premijer bio.

Nije „solističko delo“

Kome je taj i takav Palme mogao da smeta „do tačke fizičke eliminacije“? Jan Bondeson decidirano odbacuje mogućnost da je atentat mogao da bude „solističko delo“, što je jedna od (hipo)teza koja se provlačila kako u zvaničnoj istrazi, tako i u švedskim medijima. „Suviše činjenica ukazuje da je reč o zaveri“, kaže i kao posebno zainteresovane za takav čin navodi „švedske desničare i južnoafričku tajnu službu“.

Bondesonov stav je u priličnoj korelaciji sa teorijom novinara Larsa Borgnasa da su Palmeovo ubistvo rezultat zavere određenih (desničarskih) krugova mornaričkog establišmenta i stokholmske policije. Zbog levičarstva i „mekog“ stava prema Sovjetskom Savezu, Palmea su smatrali izdajnikom. Iz tih krugova su još za Palmeovog života stizale „ozbiljne“ optužbe kako on radi na tome da Švedsku pretvori ni manje ni više nego u sovjetsku republiku. A kada je već reč o policijsko-vojnim strukturama, nemoguće je preskočiti i činjenicama dobro potkrepljenu teoriju da je Palme svojom etički obojenom politikom predstavljao smetnju u delovanju švedske vojne industrije (pre svega kompanije Bofors), kojoj etičnost, najblaže rečeno, nije jača strana.

U svojim analizama i studijama, a pogotovo u onoj naslovljenoj „Tajni rat protiv Švedske“, Ola Tulander je, pak, prilično uverljivo pokazao da je čitava „podmornička kriza“ u prvoj polovini osamdesetih predstavljala ništa drugo do uspešnu američko-britansku psihološko-propagandnu akciju. Cilj je (pored ostalog) bio da se navodnom pretnjom sovjetske invazije švedska javnost radikalizuje i „naoštri“ protiv Sovjetskog Saveza ne bi li se nominalno neutralna zemlja usmerila ka „evroatlantskim strukturama“. Tulander takođe navodi da su određeni krugovi unutar švedske mornarice održavali direktne veze sa američkim i NATO oficirima, potpuno mimo znanja političkog vrha Švedske.

Postoji bar još dva krupna pitanja gde je Palmeova politika dolazila u koliziju sa interesima reganovske Amerike: Palme se zalagao za stvaranje denuklearne zone na severu Evrope, dok je „jastrebovski“ plan Reganovog mornaričkog sekretara Džona Lemana podrazumevao stvaranje ogromne flote i stacioniranje „značajnih kapaciteta“ u Norveškoj; Švedska država blagostanja davala je loš primer ostatku Evrope ili, kako je to definisao Vilijam Tejlor, stručnjak američke vojske za psihološke operacije (koji se posle Vijetnama i Kine specijalizovao za Švedsku), javila se opasnost „švedifikacije“…

Svesno u desno

No, to sada, pogotovo u ovakvoj političkoj konstelaciji – kada su i Švedska i cela Evropa otišli „svesno u desno“ (a socijaldemokratija palmeovskog tipa postala arhaizam čak i za švedske socijaldemokrate) – ne može ništa da dokaže. Jer, kako reče Jan Bondeson, prošlo je isuviše vremena. A i zvanična istraga praktično nikad nije ozbiljno išla u pravcu „paralelnih struktura“, bilo da su švedske ili internacionalne. Čak, reklo bi se, ni u meri u kojoj Srbija začeprkala po svojoj „tamnoj strani“ posle ubistva Zoran Đinđića. I to je „suočavanje sa prošlošću“ i „suočavanje sa stvarnošću“ za koje Švedska čak i danas nije baš ni spremna, ni rada.

Kako god bilo, uprkos svim konkretnim dokazima koji nedostaju, čini se da nije nesuvislo reći da je (i) ubistvo Ulofa Palmea – ubistvo u Orijent Ekspresu. Mnogi su tu „u mraku“ dali svoj doprinos. Ubistvo je imalo za cilj da ubije alternativu. I sudeći po svetu u kome živimo danas – cilj je postignut.