Vojska ne želi da otvori arhivu o bombardovanju zgrade RTS-a

Tada je u NATO bombardovanju u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine poginulo 16 radnika RTS-a.

Za pogibiju radnika RTS-a do sada je odgovarao Dragoljub Milanović, koji je 2002. osuđen na deset godina zatvora jer nije poštovao naređenje Savezne vlade, po kojem je zaposlene i tehniku trebalo da izmesti iz zgrade u Aberdarevoj ulici.

Matić ukazuje da je imao „izuzetnu saradnju“ sa Komitetom za zaštitu novinara u Njujorku i kada ih je pitao zašto su toliko tvrdi, ispričali su mu da je malo nedostajalo da se ta organizacija pocepa neposredno posle bombardovanja, jer nisu mogli da usaglase svoj odnos prema ovom zločinu.

– I danas nemamo to priznanje kroz registrar koji vode – naglašava Matić i podseća da se temom bombardovanja RTS i ubistvom 16 radnika bavio kao glavni urednik B92, između ostalog, kroz produkciju filmova „Anatomija bola“ (prvi i drugi deo), koje je režirao i autorski uobličio Janko Baljak.

– Bilo je jako puno napada na nas zbog tih filmova. Bilo je puno optužbi da smo samo, uslovno rečeno, našu stranu izlagali kao krivce. Potom sam bio i tužen od strane Milanovića – priseća se Matić. Kako dodaje, kada je osnovana Komisija za istraživanje ubistava novinara, fokus je bio na slučajevima Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića.

– Činilo nam se to kao celina koju bismo morali da obradimo i učinimo sve da bi utvrdili zašto nije bilo uspešnih istraga. Tako je i koncipirana Komisija, koju su iz naše novinarske zajednice činili i oni koji su bili bliski sa ubijenim novinarima, računajući na to da će biti neophodan veliki napor i odricanje u procesu koji sledi. Da ćemo biti napadani. I zbog toga su u Komisiji bili vodeći ljudi MUP-a i BIA za koje smo pretpostavljali da imaju najviše podataka o tome šta se dogodilo sa istragama. Tako su formirane i radne grupe: vodili su ih oni koji su se tim istragama u nekoj fazi bavili, pa su onda bili skrajnuti iz nekog razloga, kao u slučaju inspektora Dragana Kecmana, koji je na kraju potpisao i optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije, a sada vodi i radnu grupu za slučaj ubistva Milana Pantića – objašnjava Matić.

Prema njegovim rečima, porodice žrtava i CEAS tražile su od Vučića da se otpočne istraga vezana i za bombardovanje RTS i Vladi Srbije se činilo najlakše da tu obavezu doda Komisiji, „koja, kao što sam rekao, nije imala kapaciteta da se bavi i tom temom“.

– Ipak, počeli smo da radimo, ali je najveći prostor koji je zanimljiv za istragu bio u vojsci, VBA i drugim sličnim telima. A mi nismo imali u sastavu nikoga iz ovog sektora. Bili smo prinuđeni na posrednu komunikaciju. Pripadnicima BIA u našoj komisiji, kao i pripadnicima MUP-a, bilo je evidentno značajno da se „sramota profesije“ opere kroz rešavanje ovih slučajeva. I zaista su se zalagali i unutar svojih institucija da se dođe do rezultata. Kada je reč o vojsci, nismo imali to „pogonsko gorivo“. Ipak smo u međuvremenu prikupili neke odgovore, tumačenja, ali nikada nismo mogli da se približimo nekim krunskim dokazima, jednostavno smo dobijali odgovore da ne postoje – ukazuje Matić.

On objašnjava da je stekao utisak da nema volje u vojsci da se otvori dokumentacija o ovoj temi.

– Ali i na drugim nivoima. Kao da postoji određena vrsta duha žrtve: zna se ko je doneo odluku o bombardovanju RTS i odluku o ispaljivanju raketa tj. direktnom ubistvu. I ništa drugo i niko drugi nije upitan. Kada se pokrene priča o tome da zgrada nije iseljena, zaposleni zaštićeni, najdalje se dolazi do činjenice da je direktor Milanović između ostalog i zbog toga osuđen i odležao 10 godina (iako sam se i tada vrlo često susretao sa ocenama da je to nepravda prema Milanoviću). Da ne ulazim u detalje: mislim da je ovaj slučaj velika posebna priča koju kao nezavisnu celinu treba istražiti – navodi Matić.

Prema njegovim rečima, mi kao društvo moramo da se suočimo sa svim mogućim bolnim saznanjima do kojih se može doći.

– Tek ako sami pokažemo potpunu otvorenost za suočavanje sa rezultatima istrage, paralelno treba raditi sa predstavnicima NATO pakta i zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Srbije. Mislim da bi to mogao biti posao međunarodnih organizacija za bezbednost novinara od EFJ, preko Amnesti internešenela do OEBS-a i drugih, kao i istraživačkih novinarskih timova. Biće vrlo teško doći do podataka, jer je bilo i puno spinovanja. I danas verujem da se niko više ne ponosi time što je učinjeno. Ovaj zločin ne zastareva, tako da ćemo se boriti i protiv straha od sankcija, stereotipa o neprijateljima koji su za sve krivi, o nama koji smo uvek ispravni. Zbog toga treba učiniti sve što je moguće političkom voljom – milom, a imati i paralelni proces profesionalne solidarnosti novinarskih istraživača – naglašava Matić.

Na pitanje šta se dešava sa predlogom Udruženja novinara Srbije (UNS) da Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara zatraži od NATO-a da otvori arhive u vezi sa napadom na RTS, Veran Matić odgovara da će se o nekoliko predloga UNS razgovarati i sa predsednicom vlade.

– Ono što mislim da je važno jeste da je neophodno sve dobro promisliti i pronaći najbolji mogući način za istragu, koji neće biti ni populizam, patetika, neka nova polarizacija ili tek formalno odlaganje činjenja. Komisija je spremna da ustupi pregled komunikacija, upita i odgovora nekom budućem telu koje bi se bavilo ovim slučajem. I ja sam i svi čanovi Komisije za istraživanje ubistava novinara daće svoj puni doprinos ako se pojavi i konstituiše iskrena želja za snažnim profesionalim kapacitetom i snažnom političkom voljom da se utvrde svi aspekti koji su doveli do pogibije 16 naših sugrađana i kolega u bombardovanju RTS i kada je reč o onima koji su doneli tu suludu monstruoznu odluku i onih koji nisu učinili elementarnu stvar da zaštite zaposlene. Nadam se da će Radna grupa sa kabinetom predsednice Vlade i ministarkom za kulturu i informisanje pronaći snagu za ovaj životno važan napor – zaključuje Veran Matić.

Sramota me kada prođem pored ruševina

„Mene je svakoga dana sramota kada prođem pored ruševina RTS, mesto zločina nije na dostojan način memorijalizovano, zaštićeno, što javni servis ništa nije učinio da stvori instituciju sećanja, ali i istraživačkog rada novinara i drugih koji bi se bavili ovim nesvakidašnjim zločinom, koji je otvorio nova vrata za nasilje prema novinarima širom sveta u kojem se briše razlika između vojnih ciljeva i medija, koji se olako pretvaraju u ratne ciljeve. Nedostatak ni simboličke memorijalizacije, zaštite lokaliteta – precizno opisuje našu nebrigu, naš nipodaštavajući odnos i prema žrtvama i prema jasnom dokumentovanju svih aspekata događaja, izvlačenja zaključaka, učenja, a što je najvažnije, zadovoljavanja pravde kroz utvrđivanje neporecivih činjenica“, ističe za Danas Veran Matić.

NUNS: Pravda nije zadovoljena

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) saopštilo je da su prošle 22 godine otkako su kolege žrtvovane u bombardovanju zgrade RTS 23. aprila 1999. godine, a da pravda do dana današnjeg nije zadovoljena. „Prošle su 22 godine a da javnosti i dalje nisu poznate sve činjenice koje su dovele do ubistva 16 ljudi u RTS, odnosno 16 njih koje je ostalo povređeno, od toga ko je u NATO alijansi doneo odluku da se gađa medijska kuća za koju je bilo evidentno da nije evakuisana i da u njoj rade civili“, navodi NUNS. Ovo udruženje zahteva da se nastavi sa pre devet godina nezakonito prekinutom istragom o mogućim naredbodavcima žrtvovanja radnika RTS 23. aprila 1999. godine. Za RTS se znalo da će kad-tad biti bombardovan, jer je desetak dana pre početka bombardovanja ova medijska kuća stavljena na listu legitimnih vojnih ciljeva, zbog Uredbe o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO koju je Vlada SRJ donela 8. oktobra 1998. Podseća se da pored tadašnjeg generalnog direktora RTS Dragoljuba Milanovića, ni Ministarstvo odbrane, a ni Vrhovni savet odbrane nisu ništa preduzeli da se ljudstvo i tehnika RTS nakon otvorene pretnje NATO pakta napadom izmeste na rezervno i bezbedno mesto u studio RTS u Košutnjaku. D. D.