Zahvalnost oponentima

Oni su svojski potvrdili moj sud. A to nije mala ni uobičajena stvar u raspravi.

Moj sud glasi: Kad se pogledaju, ako se više uopšte i gledaju, istoričarka koja je 1985. objavila dvotomnu knjigu „Srpski socijalisti 19. veka“, i istoričarka koja je 2015. objavila knjigu „Dominantna i neželjena elita“, gledaju se dve potpuno različite istoričarke i persone, iako obe nose isto ime i dele istu osobu, Latinku Perović. One koriste istu građu i tumače iste pojave i procese, ali na dva u potpunosti protivrečna načina. Ono što je za pedesetogodišnju istoričarku predstavljalo napredak u Srbiji, posle trideset godina za nju je uzrok nacionalnog nazadovanja. Tako kako iz starijih spisa Perovićeve zari Svetozar Marković, iz današnjih – mrači, okrivljen da je dao moralnu podršku čak i Slobodanu Miloševiću, čiji se socijalizam od Markovićevog razlikuje koliko i pas kao lajuća životinja od Psa kao sazvežđa. („Neoliberalizam srpske istoriografije“, Danas, 23. decembar 2016)

Dimitrije Boarov u prvom svom odgovoru piše da je Zlatko Paković „osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije ‘Srpski socijalisti 19. veka’) do navodnog zagovornika kapitalizma i ‘privatne svojine kao osnova ljudske slobode’ (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj ‘Dominantnoj i neželjenoj eliti’).“

U drugom svom obraćanju, Boarov se pita: „Zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’ logično evoluirala ka takozvanom ‘građanskom liberalizmu’?“ („Čašće i beščašće“, Danas, 10. januar 2017)

Zaključak: ideološki, politički i istoriografski revizionizam Latinke Perović, Boarov više ne dovodi u pitanje, nego ga sad umilno naziva evolucijom od „takozvanog ‘socijalističkog liberalizma'“ ka „takozvanom ‘građanskom liberalizmu'“. Nemam ništa protiv njegovog negovanog ukusa da revizionizmu nežno tepa, nazivajući ga „evolucijom“, a naročito kad izraze koje koristi stavlja pod navodnike, pa uz njih dodaje i famozno „takozvano“, koje nas, kao pleonazam uz navodnike, dvostruko dakle, upozorava da ono što piše ne treba shvatiti doslovno.

Dubravka Stojanović („Prvo pročitaj, pa zapljuni“, Peščanik, 17. januar 2017), kao istoričarka od zanata, prilježno upotpunjuje dokaz za navedeni moj sud, podastirući nizove podataka iz dela Latinke Perović, koja ja nisam analizirao, a kojima je, u stvari, popločan njen revizionistički hod kroz istoriografiju i javnost. No, i tekst Stojanovićeve, kao kod Boarova, polazi od obećanja da će dokazati da rečenog revizionizma nema. Evo šta ona piše: „Tekst Zlatka Pakovića razlikuje se od drugih napada na Latinku Perović po tome što, tobože, polazi od analize njenih knjiga i, tobože, raskrinkava njen istoriografski revizionizam.“

Odmah zatim dopisuje: „Naime, iz teksta bi se moglo zaključiti da je Latinka Perović u svom radnom veku objavila samo dve knjige koje se pominju u tekstu (‘Srpski socijalisti 19. veka I-II’,1985. i ‘Dominatna i neželjena elita’, 2015), da između njih, tokom tih trideset godina, ona ništa nije radila, već da se odjednom, 2015. godine, probudila kao revizionistkinja, koja nikakve veze nema sa svojom inkarnacijom iz 1985.“

Dubravka Stojanović, jasno i razgovetno, upozorava da se revizionizam istoričarke Perović nije odigrao preko noći – što ja nisam ni tvrdio – nego tokom tridesetogodišnje tranzicije. Stojanovićeva Perovićevu naziva revizionistkinjom, uprkos obećanju da će dokazati da Perovićeva nije revizionistkinja (sic!). To je ketmansko postupanje.

Nabrajajući šta je sve u tom periodu od tri decenije Perovićeva objavila, Stojanovićeva kaže: „Kroz sva ta istraživanja i objavljene knjige ona (L. Perović, prim.aut) je pomerala sopstvena i naša saznanja… Taj proces saznavanja se zove nauka.“

To što je Perovićeva u socijalističkoj Srbiji pisala jedno, a u kapitalističkoj Srbiji nešto sasvim drugo o istoj stvari – danas se, dakle, naziva evolucijom i/ili naukom. To što je reč „komunizam“ zamenila rečju „kapitalizam“, dajući joj isto eshatološko značenje, to se, naime, naziva pomeranjem sopstvenih i tuđih saznanja.

Pozivam Stojanovićevu, Boarova i Latinku Perović – o kojima, kad je reč o borbi protiv zla Miloševićevog režima, nisam štedeo pohvala – da zajedno upriličimo javni događaj uporednog čitanja knjiga istoričarke Perović iz dva perioda. Pre toga, preporučujem svojim oponentima da pročitaju polemičke tekstove koje su mi uputili, potvrdivši u njima moj sud o istoriografskom i ideološkom revizionizmu naše najuticajnije istoričarke, te, neizostavno, knjigu Mire Bogdanović „Elitistički pasijans“, koja je, u stvari, povod ovim polemikama, a koju oni nisu pročitali, iako su je, što bi rekla Stojanovićeva, „zapljunuli“.