Život sa koronom: Ne možeš da se družiš i da zagrliš prijatelja na ulici

Građani cele Italije su dobili strog savet da ostanu u kući. Policija kontroliše saobraćaj i kretanje ljudi. Ako kršite zakon, možete dobiti kaznu ili otići u zatvor. Ako idete nekud zbog posla ili neke druge potrebe, morate da ispunite formular Ministarstva unutrašnjih poslova i navedete razloge zbog kojih se krećete.

Naravno, nikome ne prijaju takve mere, budući da suspenduju osnovna ljudska prava, kao što je sloboda kretanja, i bitno utiču na svakodnevni život. Ukratko, situacija podseća na atmosferu iz filmova o globalnim katastrofama.

Sve je počelo ove zime, u oblasti u kojoj živim, a epicentar je bio desetak kilometara od Lođa, u gradiću Kodonjo (Codogno), koji je postao poznat u svetu u roku od nedelju dana. Odmah su zatvorili to područje (oko 50.000 stanovnika i desetak opština) i proglasili „crvenu zonu“: niko ne može da izađe iz nje, niti da uđe u nju. Osim policije bila je prisutna i vojska, da čuva „granice“.

Do pre dva dana od ranog jutra do kasno uveče mogle su se u gradu čuti sirene hitne pomoći svakih 15-20 minuta. Sada se to dosta smanjilo, a po prvi put u Kodonju nema novih zaraženih. Prvi zaraženi, čovek od 38 godina, počeo je sam da diše i može da govori. Hoću da verujem da ide polako na bolje. Naravno da kraj još nije blizu, ali se nešto ipak pomera, barem ovde gde je pre tri nedelje sve počelo.

Na početku su ljudi govorili da je to kao običan grip, mada je smrtnost bila veća od običnog gripa. Kad su rekli šta se tačno dešava, zavladala je panika.

Mogu reći da se nisu svi mediji ponašali odgovorno. Neki su čak širili paniku, jureći za senzacijama. Ponašali su se tabloidno, onako kako mi novinari u ovakvim situacijama nikada ne treba da se ponašamo.

Od pre tri nedelje stvari su se razvijale dosta brzo. „Crvena zona“ je postala cela Lombardia (oko desetak miliona stanovnika) i Veneto, pa onda jos 14 pokrajina, da bi na kraju i cela zemlja postala jedna ogromna „Crvena zona“ od oko 60 miliona stanovnika.

Život se ođednom promenio. Neki su to uporedili s ratom, ali nije to isto. Jer, kad ste u ratu, znate ko je neprijatelj, a i ljudi mogu da se druže, makar u podrumima i skloništima gde dele strahove i međusobno se ohrabruju.

U ovoj situaciji „neprijatelj“ može da bude i tvoj najbliži prijatelj jer niti ti znaš da li je on zaražen, niti on zna da li si ti zaražen. Sve u svemu, ljudi su prinuđeni na međusobno udaljavanje – ne možeš da se družiš, ne možeš da zagrliš prijatelje koje srećeš na ulici…

A mnoge druge stvari zaista jesu kao u ratu. Ekonomske posledice su, recimo, katastrofalne. Danas (četvrtak) berza u Milanu je zatvorena na rekordnih minus 16,9 odsto, što niko ne pamti u zadnjih 30 godina i više. Biće nam teško da se podignemo barem što se privrede tiče.

Škole su zatvorili odmah, s razlogom, i to sve. Bilo je neophodno jer bi se zaraza nekontrolisano širila. Deca su morala da se suoče s učenjem na daljinu. Neki su posle prve nedelje počeli časove „u strimingu“, neki kasnije, svaki grad i svaka škola u skladu sa svojim mogućnostima.

Rad škola „na daljinu“ bolje funkcioniše s đacima u srednjim školama, dok je u osnovnim to malo teže. Nemaju svi kompjutere u kući ili su i roditelji počeli da rade od kuće pa im treba računar zbog posla, a ni svi nastavnici nisu na istom stepenu digitalne pismenosti.

U mnogo slučajeva učenje na daljinu se pretvorilo u gomilu domaćih zadataka za decu. Naravno, deca u osnovnoj školi ne mogu sama dobro da se organizuju, odnosno rade samostalno, pa deo posla pada na leđa roditelja koji međusobno jako mnogo pričaju o –  školskim zadacima.

Najveći problem je,  naravno, zdravstveni sistem. Srećna je okolnost (bez cinizma) da je virus prvo pogodio dva dobro razvijena regiona – Lombardiju i Veneto, mada se i tu pokazao nedostatak bolničkih kreveta i respiratora. Pre nekoliko dana je javljeno da je preko tendera nabavljeno još 5.000 respiratora (ukupna vrednost 185 miliona evra), a prva tranša treba da bude dostupna od 13 marta.

Bolnice su pod velikim pritiskom jer je skoro polovina zaraženih hospitalizovana. Tako je i u Lodiju. Lekari i medicinske sestre rade non-stop. Duplirana su mesta za intenzivnu terapiju, a stigli su u pomoć i „Lekari bez granica“.