Foto: Ken Lei, USA Nenad Antić je počeo da se bavi plesom tek sa 18 godina, ali tu činjenicu ne bi nikada promenio. Karijeru nije mogao da započne u rodnom mestu zbog čega je odlučio da pređe hiljade kilometara i preseli se u SAD. Madonina pesma „Give it 2 me“ ga uvek natera da pleše, a kaže da bi rado živeo u filmu „Crni Labud“ (Black Swan).
Svoj stil plesa opisao bi kao energičan, brz i autentičan i kad igra oseća se živim. Pored toga on je jedna svestrana ličnost, bavi se modelingom, glumom i crtanjem.
Osvrćući se na vreme kad je tražio svoje mesto pod zvezdama, Nenad je prolazio kroz razne faze pronalaženja sebe. Ples je uvek imao posebno mesto u njegovom životu.
„Ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da sam od malena znao da je scena moj put, voleo sam muziku i kod kuće sam stalno plesao. Mama i baka su imale sklonosti prema plesu, igrale su folklor“, navodi Nenad.
Iako je odrastao u porodici u kojoj nema umetnika, dobio je podršku svojih bližnjih, mada mu sestra često kaže da se „spusti na zemlju“.
„Mi smo dobijali savete i ideje, ali nikada naše želje nisu bili sputavane. Bilo im je važno da smo dobra i uzorna deca, a čime ćemo se baviti je isključivo bio naš izbor“, priča naš sagovornik.
Nenad Antić poreklom je iz jednog malog mesta nedaleko od Knjaževca. Iako tamo nije imao priliku da započne profesionalnu karijeru, imao je cilj i nijedna prepreka ga nije omela. Seli se u Niš i ubrzo pridružuje poznatom plesnom klubu Feniks.
Najbolji predstavnik ovog kluba bila je grupa Apokalipsa.
„Ona je važila za elitnu grupu u plesnom svetu u zemlji, a i van nje“, objašnjava Nenad.
Naravno, njegov cilj jeste bila upravo ta grupa i nakon pola godine on je taj cilj i ostvario, postavši njen član.
„Ljudi iz Apokalipse imali su plesni staž od otprilike 10 godina, nacionalna i internacionalna takmičenja iza sebe, a ja sam bio jedini koji je imao samo te neke festivale“, priseća se Nenad.
Njegova karijera je u Apokalipsi brzo krenula uzlaznom putanjom. Sa saigračima, a i u solo izvođenjima osvojio je više od 20 medalja na nacionalnim i internacionalnim takmičenjima u roku od dve godine.
Na pitanje šta ga podseća na taj period, Nenad odgovara da su to ljudi koji su se energetski poklopili.
„To više nije bila samo plesna grupa, mi smo bili porodica. Ti ljudi su i dan-danas moji najbliži prijatelji. Najvažniji su ti međuljudski odnosi. To je nas i izdvajalo od drugih, mi smo bili porodica, i na sceni i van nje“, ističe naš sagovornik.
Sa „Apokalipsom“ je nastupao na Evropskom prvenstvu u rukometu u Areni, za vreme poluvremena.
„To je bila godina kada je nastupao Viva Vox i baš je bio spektakl. Ja sam iz nekog razloga bio uveren da ne treba da ponesem jedan deo kostima, jaknu. Kad su u pitanju takvi nastupi sve mora da bude savršeno“, objašnjava Nenad.
Važio je za miljenika u grupi, sa nadimkom „Štreber za ples“. S obzirom na to da mu je ovakav propust oprošten, cela grupa se odrekla svog dela kostima.
Ovakva vrsta nastupa znatno se razlikovala od njegovih tadašnjih izvođenja. U tom trenutku sva pažnja bila je na igračima rukometa, što je za njega bio još veći izazov.
„Uvek je super kad znaš da publika čeka tebe. S druge strane, kad si ti na terenu koji ne pripada 100 odsto tebi, ti onda imaš još veću potrebu za dokazivanjem. Kada izađeš, radi adrenalin i daš svoj maksimum. Svaki put kad stupim na scenu imam utisak kao da svi čekaju baš mene“, navodi naš sagovornik.
Bio je deo i televizijskog programa „Tvoje lice zvuči poznato“, a omiljeni nastup bio mu je sa Anom Mihajlovski uz pesmu „Lean on“.
Uprkos tome što je već pomerio svoje granice, Nenad se tu nije zaustavio.
Potpuno izlazi iz svoje zone komfora, prelazi okean i seli se u Ameriku, preciznije u Veliku jabuku.
„Njujork je centar industrije zabave i znao sam ako me taj grad prihvati, da će me prihvatiti ceo svet i da sam tada ‘deo igrice'“, naglašava Nenad.
Njegov dan počinje u pet ujutro, nakon čega drži časove od osam. Posle treninga ima slobodno vreme ukoliko nema neki kasting ili audiciju.
„U Njujorku se stalno nešto dešava, često kažem da ono što tamo doživiš za jedan dan, ovde ne možeš ni za nedelju. Moji profesionalno ispunjeni dani su uglavnom provedeni u konstantnom pokretu i sa osmehom na licu“, navodi naš sagovornik.
Sa Nenadom smo razgovarali i o stereotipima koje ljudi imaju o njegovoj profesiji.
„Prihvatanje plesa kao sporta i umetnosti u Srbiji čini da ovaj posao finansijski ne bude isplativ. Za razliku od Srbije, u svetu i tamo gde ja živim je potpuno drugačije. Ples je privilegija koja je rezervisana za ne tako veliki broj ljudi“, smatra Nenad.
Na pomen seksističkog pristupa ovoj vrsti umetnosti, Nenad je uporedio Srbiju sa Rusijom i Ukrajinom, „gde je opšte poznato da si mačo men ako si plesač“.
Pored plesa koji je njegov primarni posao, Nenad se bavi i modelingom, glumom i crtanjem. Modeling mu služi da promoviše sebe na društvenim mrežama, dok mu je gluma velika ljubav. Glumio je u dva filma „Dystopia“ i „I am a dancer“, i planira da se po povratku u SAD posveti tome još više. Cilj u glumi mu je da likove koje tumači učini potpuno drugačijim od sebe.
„Istražujem i tako se spremam za svoje uloge. Mislim da je bitno da se nađe ta neka spona između nas i tog karaktera. Razumevanjem možeš da učiniš tu ličnost kompletnu“, smatra naš sagovornik.
Ljudi su mu velika inspiracija. Ilustrovao je knjigu „Belinda and the Boring Ballet Class“, što predstavlja i njegov najveći uspeh zbog humane strane ove priče. Sva zarada ide plesačima koji nisu u finansijskoj mogućnosti da sebi priušte časove, a dostupna je u knjižarama u SAD i na Amazonu.
Osnovao je svoj fitnes program, pod nazivom „Dance and tone“, koji je ubrzo postao deo velikih fitnes centara širom Amerike.
Ovaj program odlikuje različitost jer predstavlja spoj različitih vrsta plesa od latino, hip hopa, afro plesova koji zajedno sa fitnes delom čine spoj zabave i dobrog treninga. U planu mu je da ovaj program postane globalni projekat.
Kad bi mogao da zaustavi trenutak, to bi bio momenat negde na moru sa prijateljima, a savet koji bi dao mlađem sebi je da se opusti.
„Konstantno sam kao klinac nailazio na odbijanja i onda imaš potrebu da forsiraš stvari, ne bi li te neko čuo“, priča Nenad.
Prema njegovim rečima, talenat jeste odlučujući faktor kad se priča o profesionalnom plesu.
„On te izdvoji i čini drugačijim. Poznajem mnoge ljude koji su talentovani, ali oni često postanu i lenji, zato ih i neki koji ga imaju manje prestignu. Najbolji mogući spoj je onaj između talenta i vrednog rada“, smatra naš sagovornik.
Trenutno je zbog epidemiološke situacije u Srbiji, ali kaže da jedva čeka da se vrati u Njujork.
„Prave stvari tek predstoje, zadovoljan sam u kom pravcu to sve ide“, optimističan je Nenad.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
