Bez nižih poreza, rast minimalca preko šest odsto neodrživ

Kao što je već ustaljeno, poslodavci i sindikati biće protiv, odluka neće biti doneta pa će odlučiti Vlada koja, naravno, podržava svoj predlog.

– Organizovana su tri sastanka pregovaračkih timova, stavovi se jesu na poslednjem sastanku nešto približili, ali konačnog dogovora nije bilo. Ministarstvo finansija je predložilo da minimalna cena rada bude viša za 9,4 odsto, znači sa sadašnje od 32.000 na 35.000. Takođe, predložila je i olakšice za poslodavce, povećanje neoporezivog dela zarade sa sadašnjih 18.300 na 19.300 dinara kao i za 0,5 odsto smanjenje doprinosa za PIO. Mi smo i dalje ostali pri početnom stavu da je svako povećanje veće od šest odsto, koliko je procenjeno da će biti rast BDP-a u narednoj godini, nemoguće i neodrživo za privredu, posebno ako država ne predloži neku dugoročniju olakšicu u smislu smanjenja poreza i doprinosa na zarade – kaže za Danas Ljiljana Pavlović, članica pregovaračkog tima Unije poslodavaca Srbije.

Ona dodaje da je država predložila smanjenje nekih doprinosa, ali kaže da to nije dovoljno za pokrivanje najavljenog rasta zarada iako tačna računica koliko će se uvećati troškovi privrede, još ne postoji. Potvrđuje da će u svakom slučaju, viša cena rada u državnu kasu uliti više novca nego sada, jer „država svakako pravi projekcije da ne bude na gubitku“.

– U interesu je i poslodavca da ima zadovoljnog radnika, svi smo svesni toga da je minimalna cena rada niska i postoji dogovor unutar SES-a da se ona izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom. I to približavanje je u najvećoj meri postignuto, ali ono što sindikati traže, a to je uvećanje od nekih 20 odsto, u ovom trenutku je nerealno. Vi imate sa jedne strane poslodavce koji isplaćuju daleko višu cenu rada od minimalne i oni su potpuno saglasni sa rastom, a sa druge strane imate one koji su bukvalno na ivici rentabilnosti i svaki rast može da im zatvori poslovanje – kaže Pavlović i naglašava da su poslodavci saglasni sa povećanjem cene rada ali to ne sme da uruši privredu.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić kaže da su i sami pregovori bili besmisleni jer se mesec dana pre nego što su i počeli, predsednik Srbije pojavio na televiziji i rekao kolika će minimalna cena rada da bude naredne godine.

– Bilo je jasno da je to iznos koji će biti usvojen, jedino se postavlja pitanje zašto ova dva sindikata sede tamo. Ako ne mogu ništa da postignu u radu SES-a, trebalo je bar da napuste taj igrokaz kojim se zamajava narod. Naravno da nismo zadovoljni najavljenim povećanjem, jer je prema dogovoru iz 2018. minimalac trebalo prošle godine da bude izjednačen sa minimalnom potrošačkom korpom. Ovim povećanjem niko ne može da bude zadovoljan, ali visina minimalne cene rada najbolje odražava ekonomsko stanje jedne države i sve priče koje čujemo od predsednika i predstavnika vlasti o ekonomskom tigru i neviđenom rastu, padaju pred činjenicom da će tih 300 evra primati 350.000 ljudi a oko 400.000 radnika tek neznatno iznad toga – ističe Savić.

Napominje da sa tim parama ne mogu da se pokriju cene koje su na nivou evropskih metropola, jer su ovde osnovne životne namirnice skuplje nego u Grčkoj, Nemačkoj, Austriji a jedino što je kod nas jeftinije je kilovat struje.

Na kompaniju Kamendin ovo povećanje neće da utiče jer su sve zarade iznad minimuma, kaže jedan od direktora u toj firmi Predrag Božin, ali dodaje da sve cene drastično skaču, od namirnica do energenata, pa moraju i plate da ih prate.

– Najsporije rastu zarade, pogotovo minimalna cena rada i jaz između troškova i primanja drastično se uvećava. U poslednje vreme cene su skočile negde više, negde manje, ali u proseku 20 odsto. Plate to nisu pratile i mislim da je u redu da se uvećaju – kaže Božin.

Prema rečima Predraga Pantovića, vlasnika tekstilne fabrike P. S. Fashion Design, za firme poput njegove, gde nema previše radnika na minimalcu, osnovni je problem što rast najniže cene rada dalje sve rangove zarada vuče naviše, pa se ukupno povećava cena radne snage.

– Država treba da odluči da li želi da spasava industrijske grane koje su izložene nelojalnoj konkurenciji sa Dalekog Istoka, gde je jako jeftina radna snaga, a to su tekstil, koža, pa i proizvodi od metala. U tekstilu, na primer, radi jako puno ljudi i Srbija je specifična po tome što je jedina sa prostora bivše Jugoslavije sačuvala neke stare i stvorila nove brendove, na celom Balkanu to ima još jedino Grčka. Ako želi da sačuva te poslove država mora da donese propis kojim će da se odrekne dela prihoda od poreza i doprinosa za proizvodne, ne za sve radnike u tim granama. Na primer, ako je bruto plata 55.000 a radnik od toga prima 35.000, država može da se odrekne 10.000 u korist radnika i poslodavac to mora da ispoštuje. To bi se brzo vratilo kroz PDV, neće otići u štednju već u potrošnju a tim ljudima ćemo omogućiti bolji standard. Došli bismo do toga da ljudi žele da se bave ovim poslom, da mi možemo da zaposlimo nove ljude i da sačuvamo biznis i proizvodnju – objašnjava Pantović i naglašava da je taj novac lako obezbediti iz onoga što smo davali stranim firmama poput Geoksa, kao subvencije.

– Videli smo kako se to sa Geoksom završilo, a ista ta sredstva bi mogla da se preusmere tako da smo svi jednaki, da ostvarimo tržišnu utakmicu, a ne da su neki koji dobiju državnu pomoć u startu u prednosti – kaže Pantović.