Bitkoin – između zlatne groznice i razočarenja

Temelj te digitalne ili kripto-valute postavljen je pre deset godina. Tada se u javnosti pojavio tekst, potpisan pseudonimom Satoši Nakamoto, u kojem su opisana načela funkcionisanja autonomnog digitalnog novca. Radilo se o revolucionarnoj ideji novca bez kontrole neke centralne banke i bez nacionalnih granica.

Za stvaranje poverenja u valutu, kao i za njenu bezbednost, trebalo je da garantuje sistem pod nazivom „blockchain“. Grubo rečeno, radi se o procesu unutar kojeg se sve transakcije registruju u nizu, jedna za drugom. Ukoliko bi neko pokušao da naknadno interveniše u taj lanac paketa s podacima, to bi odmah postalo vidljivo, jer postoji veliki broj kopija i sve je veoma transparentno.

Jedinice bitkoina se generišu vrlo komplikovanim matematičkim postupcima na računarima. Njihov mogući broj je ograničen i – što dalje neko dođe, to je proces „stvaranja“ valute složeniji.

Misteriozni Satoši Nakamoto

Link ka „Satoši-manifestu“ objavljen je 1. novembra 2008, a dva meseca kasnije na raspolaganju je bio i program za realizaciju. Bilo je to vreme velikih turbulencija na svetskom finansijskom tržištu: slom velike američke banke „Liman braders“ pod pritiskom trulih kredita za nekretnine na američkom tržištu, izazvao je globalnu finansijsku i ekonomsku krizu. A onda se niotkuda kao rešenje pojavio – bitkoin.

„Satošiju Nakamotou“ pripisuje se vlasništvo na oko milion bitkoina – prema sadašnjem kursu taj paket vredi oko 5,6 milijardi evra. Ali do sada to bogatstvo niko nije ni dodirnuo. Ko ili šta se iza tog pseudonima krije, postala je jedna on najvećih savremenih zagonetki. „Satoši“ je otpočetka sa svojim istomišljenicima i saborcima komunicirao isključivo elektronskim putem, sve dok pre nekoliko godina nije sasvim prekinuo komunikaciju.

Brojna su nagađanja ko je u stvari Satoši Nakamoto. Tako je američki magazin „Njuzvik“ 2014. objavio članak u kojem se tvrdi da je reč o penzionisanom kalifornijskom inženjeru i da se on zaista tako zove. Ali taj čovek je sve to porekao.

Onda se 2016. činilo kao da je tajna razjašnjena: australijski preduzetnik Kreg Rajt, inače dobro poznat na bitkoin-sceni, izjavio je da je on Satoši Nakamoto, i to je pokušao da dokaže takozvanim kripto-ključem izumitelja. Ali drugi stručnjaci su vrlo brzo izrazili sumnje u njegove tvrdnje. Rajt je najavio da će sve sumnje otkloniti tako što će izvršiti neke transakcije na izvornom, Sutošijevom paketu bitkoina, ali se ubrzo nakon te najave povukao, bez a je to ostvario. Tako pitanje ko je Satoši Nakamoto i dalje ostaje bez odgovora.

Bitkoin se kao valuta vrlo polako širio. U početku je to pre svega bilo eksperimentalno područje za kompjuterske stručnjake. Legendarna je priča o programeru koji je pokušao da plati picu dostavljaču sa 10.000 bitkoina. Na vrhuncu euforije oko vrednosti te kripto-valute, krajem 2017, taj paket bi vredeo 170 miliona evra, a i po trenutnom kursu to je još uvek oko 56 miliona evra.

Među prvima koji su prepoznali korist anonimne digitalne valute bili su internet-kriminalci. Na podzemnom tržištu darkneta vrlo brzo se bitkoinima plaćalo ilegalno oružje ili droga.

Od samog početka, kurs bitkoina podložan je velikim oscilacijama. Najpre su beleženi usponi i padovi od nekoliko desetina evra, da bi ubrzo počelo da se radi o stotinama i hiljadama evra. Pažnja javnosti, kao i činjenica da je količina bitkoina koji mogu da se generišu ograničena na 21 milion, doveli su prošle godine do neverovatnih uspona vrednosti.

Katastrofalno po ekologiju

Jedna od posledica bilo je i to da je proizvođač računarskih grafičkih karti „Nvidia“ neko vreme imao problem s isporukom pojedinih modela koji su se pokazali kao posebno efikasni u „proizvodnji“ bitkoina. A hakeri, koji su inače tajno koristili tuđe računare za slanje gomile spem-mejlova, prešli su na tajno generisanje bitkoina. To je za hakovane vlasnike računara moglo da znači znatno veće račune za struju – jer su za proizvodnju bitkoina u međuvremenu potrebni ogromni računarski resursi, a za to se troše zapanjujuće količine električne energije.

Prema načelu ograničenja koje je uspostavio Satoši Nakamoto, za proizvodnju jednog bitkoina danas su potrebne čitave „farme računara“. Na Islandu je, zahvaljujući jeftinoj struji iz geotermičkih izvora, od toga nastala čitava jedna zasebna industrija. Prema nekim procenama, računarski procesi u vezi s bitkoinima dnevno troše istu količinu energije kao 12.000 četvoročlanih porodica u Nemačkoj tokom čitave godine.

Tehnologija budućnosti

Na ulagače to sve međutim ima malo uticaja. Mada kurs još uvek jako varira, zlatna groznica nije nestala. Tome doprinosi i činjenica da je s jedne strane mogući broj bitkoina ograničen, ali da će, prema procenama stručnjaka, tek za oko 20 godina on biti konačno dosegnut.

No bez obzira na to da li se bitkoin neposredno koristi ili ne, tehnologija i ideja „blockchain“ na kojoj se ta digitalna valuta zasniva, sve je interesantnija bankama i industriji. Tako je recimo muzičkoj ili automobilskoj industriji pre svega stalo do mogućnosti zaštite svojih proizvodnih ili distributivnih procesa. Dok kritičari upozoravaju da je princip ulančavanja suviše glomazan i suviše sport, zagovarači ideje tvrde da se čitava tehnologija još nalazi u povojima i da su sadašnji problemi rešivi.

To uverenje u međuvremenu sve više se širi: tako je u jednom svom izveštaju investiciona banka „Goldman saks“ naglasila da bi „tehnologija ’blockchain’ mogla da izazove prava revoluciju u načinu na koji pojedine firme, vlade ili organizacije, pa i pojedinci, sarađuju“. Jer faktički svaka transakcija može da se verifikuje, a decentralizovan način funkcionisanja omogućava sasvim nove poslovne modele.