Državotvorna politika subvencionisanja privrede 1

Svedoci smo zadnjih nekoliko decenija, intenzivno od sedamdesetih godina prošlog veka, još intenzivnije posle petooktobarskih promena, neverovatno pompezno i slavodobitnički najavljivanih dolazaka stranih investitora.

Nakon toga je trebalo da usledi neverovatni boljitak za našu, socijalističko-samoupravljačkim upravljanjem a potom i ratno-tranzicionim dešavanjima, devastiranu privredu. Pri tome su domaći investitori u najboljem smislu ignorisani a najčešće šikanirani, da ne kažem reketirani. Doduše retko, dešavalo se i da su maksimalno povlašćeni, što samo govori u prilog tome da srpski privrednici nikada nisu imali normalan tretman.

U svakom slučaju, u Srbiji se pravila tržišne igre nikada nisu uspostavila.

Ne dovodeći u pitanje dobru nameru moram da posumnjam u stručnost zagovornika „političkih“ stranih investicija. Uostalom, o tome govore i sami, više nego skromni, rezultati tih aktivnosti. Takođe, ne mogu a da ne primetim to da stručna javnost – ek.fakulteti, ek.instituti i ugledni pojedinci od kojih mnogi na ovaj ili onaj način participiraju ili su bili u vlasti, što direktno što indirektno – previđa neke elementarne postulate moderne ekonomije po kojima je svet odavno postao jedno veliko globalno tržište te samim tim podela na domaće i strane investitore uopšte ne stoji.

Ako sada ovu našu „tradiciju“ pojačamo novim „derivatom“ tj. stimulisanjem radnih mesta sa 10.000 evra onda tek dobijamo nešto što nema veze sa ekonomijom.

Prvo, dominantni elementi koji opredeljuju ozbiljne kompanije za dolazak na neko tržište, i da konkretno investiraju u jednoj a ne drugoj državi, su blizina i veličina tržišta za plasman proizvoda, pravna sigurnost, kvalitetna radna snaga, cena energenata, dobra infrastruktura tj putevi, železnica, luke i sl.

Drugo, nigde i nikada nijedna ozbiljna kompanija (čast izuzecima) u svojim kalkulacijama ne uzima u obzir postojanje bilo kakvih vidova stimulacija, novčani iznos po zaposlenom, besplatna zemljišta, hale i sl., jer to naprosto ne postoji u njihovom sistemu vrednosti tako da oni ne baziraju svoju dugoročnu poslovnu politiku na takvim parametrima. Najviše što treba omogućiti kao stimulans investitorima, namerno izostavljam stranim jer je to besmisleno – svi su investitori isti, su određene poreske olakšice.

Subvencije u razvijenim ekonomijama uglavnom postoje u okvirima agrobiznisa i prevashodno su namenjene domaćim proizvođačima što bi trebalo i naša država da radi tim pre što u toj branši imamo par velikih proizvođača na svetskom nivou.

Važno je napomenuti da je pravno nemoguće obavezati, neekonomskim parametrima i besmislenim subvencijama privučene investitore, na dugoročni ostanak u našoj zemlji jer oni uvek mogu reći da su se promenile tržišne okolnosti a onda zbogom subvencije i srpsko tržište. Smatram celishodnim i neophodnim da sa ponosom stimulišemo domaće preduzetništvo kao što to rade sve najuglednije zemlje sveta koje su nam uzor u ovom poslu. Takvo preduzetništvo je nešto najzdravije i dugoročno najisplativije za našu zemlju u celini. Treba da se ponosimo svojim preduzetnicima te da im pružimo svu podršku u tome šta rade i čime se bave pogotovu prilikom njihovog izlaska na strana tržišta gde se zapravo i stiče najverodostojnija slika o stanju, ulozi i potencijalu naše ekonomije na svetskom nivou.

Samo interakcijom sa što širim okruženjem se dolazi u posed novih tehnologija, znanja i drugih veština neophodnih za dostizanje svetskog nivoa konkurentnosti. Sve to, naravno, strogo vodeći računa o zakonitosti u radu, a ne da ih na bilo koji način, a stimulacije stranim investitorima to upravo čine, stavljamo u nepovoljniji položaj u odnosu na pojedine strane investitore. To je pravi put ka ozdravljenju naše ekonomije i dugoročno održivom prosperitetu zemlje u celini te povoljnijem pozicioniranju na svetskoj ekonomskoj sceni.

Autor je predsednik Ekonomskog saveta Narodnog slobodarskog pokreta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari