Iseljavanje mladih Srbiju košta od 1,2 do 2 milijarde evra godišnje

Prema rezultatima popisa iz 2011, u prvoj deceniji ovog veka otišlo je 150.000 ljudi ili u proseku 16.000 godišnje, prosečna starost emigranata je 28,7 godina, a jedna petina je sa visokom školom ili fakultetom. Ali, treba imati u vidu da najveći broj iseljenika ne odjavljuje svoje boravište u Srbiji, pa nisu ni obuhvaćeni ovim podacima.

Zbog toga se koristi i statistika OECD-a. A prema njoj, samo u države članice, prosečan priliv radnika i stručnjaka koji im dolaze iz Srbije kreće se od rekordnih 60.000, koliko ih otišlo 2015. pa do sada već delimično ustaljenog broja od oko 35.000 ljudi godišnje. Pri tom, reč je o podacima koji obuhvataju samo legalne migracije u zemlje članice OECD-a, pa bi tome trebalo dodati i one koji odlaze, na primer u Rusiju, kao i sve brojnija „tiha“ iseljavanja kojima se takođe ne zna broj.

A kao što ne postoji institucija koja može da obezbedi tačne podatke, još je manja mogućnost da se čak i okvirno proceni broj druge i treće generacije iseljenika.

Još su alarmantniji podaci o visoko obrazovanim ljudima koji napuštaju zemlju, često ne samo zbog bolje plaćenih poslova, nego i zbog kvalitetnijeg ukupnog života, mogućnosti za usavršavanje i napredovanje. Prema nekim anketama, dve trećine mladih ljudi koji su pri kraju akademskih studija, želelo bi da ode u inostranstvo, dok je trećina njih već preduzela korake kako bi to i učinili. Samo taj podatak govori da je iseljavanje stručnjaka sve masovnije i da se polako bliži pragu iza kojega će to postati egzodus.

– Nismo mogli da izračunamo koliko Srbija gubi zbog migracija, jer ne postoje ni približno izvesni podaci ni o tome niti o strukturi iseljenika. Zato smo napravili okvirnu računicu koja je obuhvatila šest mogućih scenarija, od najpovoljnijeg do najpesimističnijeg – kaže za Danas Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj inovacija, koji je istraživao koliko Srbiju košta to što odlazi radno sposobno stanovništvo.

Prema računici iz te studije, ukupni troškovi koje su država i porodica imali da bi se završila osnovna škola iznose 13.572 evra po osobi, do kraja srednje škole iznos se penje na 20.854 evra, osnovne studije iznos dižu trošak na 34.139 evra, a da bi se stiglo do doktorskih studija potrebno je uložiti 54.576 evra. Kada se to primeni na podatke iz mogućih scenarija migracija, u najpovoljnijem slučaju, ulaganje koje će koristiti neka druga zemlja vredno je ukupno oko 300 miliona evra a u najmanje povoljnoj varijanti, čak 1,2 milijarde evra.

– Ali, država ne gubi samo zbog toga što odlaze ljudi u čije je obrazovanje uložen ozbiljan novac, nego se i naš potencijal da stvaramo BDP umanjuje i to za 19.446 evra po osobi svake godine. Tako se može meriti šteta od sve masovnijih migracija i to tako što se u Srbiji smanjuje mogućnost stvaranja većeg BDP, zatim jer se za broj otišlih umanjuje potrošnja pa samim tim i sposobnost ekonomije da otvara nova radna mesta, i najzad indukovani efekat koji ukazuje da se zbog iseljavanja pretežno mladih smanjuje demografski potencijal a samim tim i mogućnost privrede da se ozbiljnije razvija. Po tom osnovu potencijal BDP je umanjen za 0,9 milijardi evra. Kada se tome doda iznos uložen u obrazovanje onih koji su otišli, minus se kreće od 1,2 do preko dve milijarde evra godišnje – kaže Jevtović i dodaje da treba sagledati i neke od pozitivnih posledica, na primer doznake prema kojima je Srbija vodeća u regionu i samo prošle godine sa inostranih računa je iz dijaspore uplaćeno 2,6 milijardi evra ili 6,2 procenta BDP-a.

Prema rečima Tomislava Živanovića iz UGS Nezavisnost, mi vrlo teško možemo da sprečimo odlazak ljudi iz zemlje jer je to posledica globalizacije za koju se mi nikada nismo spremali.

– Već nekoliko decenija unazad omogućen je slobodan protok kapitala, sada to obuhvata i radnu snagu i zemlje sa snažnom ekonomijom mogu da je privuku. Mislim da bi to moglo da se bar ublaži ako se uvede obaveza rada posle završenog školovanja, jer nije interes poreskih obveznika da plaćaju obrazovanje, a da iz zemlje ode oko 49.000 koliko je migriralo, na primer, prošle godine. I poseban je problem to što prema nekim podacima, među njima ima do 9.000 visokoobrazovanih. To znači da će oni umanjiti i za do 20.000 evra BDP, svake godine, u naredne četiri decenije. A to nije kraj, jer ni njihovi potomci neće ovde raditi a nama natalitet i bez toga opada – kaže Živanović.

On kaže da u ovom trenutku ne vidi rešenje, jer svršeni srednjoškolci i studenti teško dolaze do posla, i oni trpe posledice besmislene zabrane zapošljavanja u obrazovanju, zdravstvu ili sličnim delatnostima iako tu postoji deficit, a i kada dođu do mesta, imaju status prekarnih radnika. Iako je polovina onih koji odlaze motivisana zaradom, Živanović kaže da postoje i drugi faktori jer se na bolje pozicionirana radna mesta ne može doći bez partijske knjižice, opšta klima u društvu takva je da nigde niste uvaženi kao ljudsko biće i da je logična težnja građana da odu tamo gde je život cenjeniji i uređeniji. Naš sagovornik kaže da ne očekuje previše ni od nedavno formiranog Koordinacionog tela za praćenje tokova ekonomskih migracija, iako je i sam ispred UGS Nezavisnost član tog tela koje je osnovalo Ministarstvo za rad. „Sve je to farsa, političari nižeg ili višeg ranga dođu na sastanak i odu ne sačekavši da se razvije diskusija, postave pitanje“, kaže Živanović.