Jedinstven primer američkih investicija

Ponegde, moglo je da se čuje kako je ovo prvo otvaranje kancelarije ove korporacije u regionu. To je tačno, imajući u vidu da je ova korporacija naslednica OPIC, državne agencije za podršku američkim investicijama u zemljama u razvoju.

Malo je, međutim poznato da je nastanak OPIC povezan sa američkom ekonomskom podrškom tadašnjoj Jugoslaviji i jednom unikatnom pokušaju povezivanja američke i jugoslovenske privrede u periodu od 1968 – 1972. i privlačenja stranih investicija. Reč je o stvaranju Američko – jugoslovenske investicione korporacije. Inicijatori i realizatori ove ideje bili su raniji američki sekretar za odbranu, a tada generalni direktor Svetske banke, Robert Maknamara i najpoznatiji američki kapitalista, Dejvid Rokfeler.

„Nikada pre, ni posle, nismo imali sličan projekat. Korporacija je stvorena od grupe jugoslovenskih banaka i 40 finansijskih institucija iz SAD, Zapadne Evrope, Japana kao i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Privremeni Upravni odbor je registrovan u Luksemburgu oktobra 1969. a sedište je bilo u Londonu. Podršku u tome dao mi je moj prijatelj Dejvid Rokfeler, čija je banka vlasnik Čejz Menhetn bila u korporaciji, a takođe i naftna kompanija Continental Oil“, ispričao mi je Maknamara.

Za predsednika korporacije na predlog Maknamare izabran je raniji pomoćnik državnog sekretara Dina Raska za ekonomska pitanja, Entoni Solomon. Za taj izbor saglasnost je dala i jugoslovenska Vlada. Solomon će kasnije da postane direktor Federalnih rezervi i Maknamarin naslednik na mestu direktora Svetske banke. Tada su kompanije iz 15 najvećih zapadnih ekonomija uložile novac za investicije u Jugoslaviji u ukupnom iznosu od 300 miliona dolara, što je tada bila ogromna suma.

Posle tri godine „probnog perioda“, investitori iz velikog broja industrijskih i naprednih zemalja, saglasili su se da se pridruže jugoslovenskim kompanijama u investiranju u jugoslovensku ekonomiju na osnovi jednake podele rizika i profita. Najatraktivniji ugovori sklopljeni su u automobilskoj industriji. U okviru ovog investicionog programa potpisan je ugovor između direktora Dajlmer Benca Dr Joahima Cana (Joachim Zahn) i direktora FAP-FAMOS, Velimira Potežice. Dajmler Benc bi trebalo da pomogne širenju i modernizaciji proizvodnje investirajući 24 miliona maraka (6,6 miliona dolara) i da jugoslovenskom partneru stavi na raspolaganje licence u vrednosti od dodatnih 10 miliona maraka, što je sve ukupno oko 10 miliona dolara. Zahvaljujući ovome, jugoslovenski proizvođač trebalo bi da poveća godišnju proizvodnju kamiona i autobusa na 10.000. Ugovorom je predviđena saradnja Dajmler Benca i FAP – FAMOS-a i na trećim tržištima.

I druge zapadne autokompanije pokazale su veliki interes za investiranje u Jugoslaviji. Dve godine ranije, italijanski FIAT učinio je prvi korak investirajući 36 miliona dolara u automobilsku industriju. Ostale poznate kompanije, poput Folksvagena i Mercedesa, britanskog Lejlanda, francuskih Renoa i Simke kao i američkog Forda i Krajslera, takođe su počele pregovore o investicijama u Jugoslaviji. Beogradski GENEX sklopio je ugovor sa italijanskom kompanijom Agip Spa o izgradnji hotela u najvećim jugoslovenskim gradovima. U početnoj fazi, italijanski partner će investirati 64.000 dolara u izgradnju modernog hotela u blizini Beograda.

Među kompanijama koje su potpisale ugovore, nalazila su se najzvučnija imena svetske ekonomije: Mercedes Benc, Dojc, Pireli, Danlop, Kontinental Ojl Kompanija, Montekantini, Krup, Braun Boveri, Dženeral Elektriks, ITT.

Projekat je uništila nesloga jugoslovenskih republika. „Različite republike skoro su mrzele jedna drugu, bile su strašno ljubomorne jedna na drugu i nastojale su da dobiju sve što ima neka druga republika“, rekao je Entoni Solomon u razgovoru koji smo vodili u San Francisku. Iz diplomatske prepiske vidi se da je korporaciji stiglo sedam projekata za puteve, isto toliko za turizam, a Mostar i Dalmacija nastupili su svojim projektima aluminijumskih kombinata, koji su slavu stekli kao ogromni privredni promašaji.