Kako su opstale kasačke trke na "Smajcu"

Gotovo svi ljubitelji konjičkih trka čuli su za Ljupčeta, Milana, Duleta, Belog, Pantu, Mileta, Darka, Rajka,Batu, Mišu,Čarlija, Mindu… kao i za selevačke kasače Papagena, Melinu, Ford Hila, Bečejku, Anđeliku, Karga, Abbesiju, Miramar, Gromiška…Svi su oni osvajali pehare na hipodromoma širom Srbije i zasluženo su postali deo selevačke kasačke legende.

Za 32 godine, koliko postoji, selevacki konjički klub dva puta je osnivan 1983. i 2009. godine – prvo se zvao „Zadrugar“ pa „Selevac“. Jedan od osnivača bio je tadašnji seoski lekar Bogdan Beljanski, koji je na predlog Selevčana Ljupčeta Nevenkića i Belog Gajića, koji su imali kasače i uz podršku mesne zajednice i Zemljoradničke zadruge „Selevac“ te 83. godine osnovali su klub i naparvili hipodrom „Smajac“. Već 11. septembra iste godine održane su prve trke a pehare su poneli grla Vaska, vozača Živorada Jelića iz Vodica, i Largos, vlasnika Dušana Gojkovića iz Saraoraca, dok su Selevčani sa svojim grlima imali zapažene rezultate. Organizovanje ovog sportskog dešavanja u Selevcu ostalo je zabeleženo u novinskim natpisima kao uspešno, a pet kasačkih i dve galopske trke pratilo je tada oko deset hiljada posetilaca.

– U svet konjičkog sporta uveo me je otac Rajko, koji me je sa šest godina prvi put odveo na hipodrom u Sombor, a kasnije sam i sam nastavio da pratim trke širom Srbije. Kasnije, kada sam se oženio i došao u Selevac, osnovali smo konjički klub i napravili hipodrom. Istina nema više toliko kasačkih grla kao nekad, ali je klub preživeo. Nažalost, mnogi klubovi su prestali da postoje, a hipodromi izgubili prvobitnu namenu. Više nema trka u Zobnatici, Čačku, Vršcu, Čurugu, a Beogradski hipodrom pao je na najniže grane, jer nema stalan izvor prihoda. Od ove godine na tom hipodromu se više ne održavaju kasačke trke, i to se dešava prvi put posle 50 godina. Zanimljiv je podatak Kasačkog saveza Srbije, da je pre pet godina na trkama bilo 540 registrovanih kasačkih grla, a sada ih je 350. Selevac je nekada imao tridesetak konja koja su se takmičila, danas samo četiri ili pet. Razlog tome treba tražiti u slaboj ekonomskoj moći stanovništva, skromnim nagradama koje pobednici dobijaju, a koje se kreću od 50 do 250 evra (bez PDV). Ipak, gde su ljudi složni i imaju cilj, uz pomoć opštine i donatora, trke opstaju. U vreme kada hipodromi nestaju, ljubiteljima konja više nije toliko bitno ni kolike su nagrade samo da imaju stazu gde će moći da voze svoje ljubimce – priča za Danas dr Beljanski, koji je godinama bio sekretar Konjičkog kluba Selevac, a sada kroz elektronske Kasačke novine koje uređuje, pomno prati dešavanja ne samo na „Smajcu“, već i ostalim opstalim hipodromima u Srbiji.

Naš sagovornik podseća da su danas najaktivniji hipodromi u Srbobranu, Subotici, Leskovcu, Smoboru, Požarevcu, mada ne treba zanemariti ni one u manjim sredinama poput Despotova, Čantavira… gde se lakše organizuju trke. Ali ono što koči razvoj konjičkog sporta to su, svakako, skromna ulaganja države, pa se sada sve svodi na entuzijazam odgajivača kasačkih grla i dobru volju donatora. Beljanski podseća da su klubovi nekada iznajmljivali parcele unutar trkačke staze na hipodromima i od toga prihodovali, zatim su u okviru hipodroma imali kafane i organizovali tombole, što im je bio dodatni izvor zarade, ali toga sada nema.

Selevački hipodrom bio je jedan od vodećih u Srbiji. Na njemu su pobeđivala mnoga strana i domaća proslavljenja kasačka grla. Ipak, lokalni šampion ostao je konj Largos. Od poznatih imena koja su u Selevcu provozali svoje kasače bili su Ilija Frča, dr Jova Radovanović, Paja Crnković, Srba Simić… Jedino se najbolji vozač svih vremena Branislav Munić nije trkao na Smajcu. Održavane su na Smajcu trke jednoprega, dvoprega, galopske, jednom je bilo organizovano preskakanje u pesak, ali i dve izložbe konja. U jednom trenutku bila je praksa da u pauzama trka padobranci Aero kluba „Smederevo“ obraduju posetioce svojim atraktivnim skokovima.

Stariji Selevčani pamte da je oduvek bilo konja u ovom selu – trkalo se nekad od sela do sela, na vašarima, svadbama. Blizina Kolara i Lunjevca, kao i Smederevske Palanke u kojima su se održavale kasačke trke, uslovila je da se jedan broj Selevčana opredeli za kasače, jer je poznato da su to dobri radni konji , a uz to i temperamentni tako da se sa njima može i trkati u čezama. Spisi govore da su još šezdesetih godina prošlog veka selevačka grla bila uvedena u registar kasačkih konja Jugoslavije. A prvo registrovano grlo, čiji je vlasnik bio iz Selevca je 4550 „Putkina“ zd.k.16.5. 1959 (Figaro – Putka n.p. ) vlasnika Kedžić Živana. Prvi Selevčanin koji je kupio kasačko grlo sa pedigreom i sa njim učestvovao na trkama, i prvi doveo sulke u Selevac je Tagić Milan – Lane. Njegov „Kizmet“, upisan je u registar kasača pod brojem 5265.

Skup sport

Dobri poznavaoci konjičkog sporta kažu da je to itekako skup hobi, i naglašavaju da za odgoj, trening i takmičenje jednog rasnog kasača nije dovoljna samo ljubav, već i malo deblji novčanik. računica pokazuje da je za održavanje kasačkog grla potrebno izdvojiti, u proseku oko 300 evra mesečno. Ako se tome dodaju i troškovi obaveznih lekarskih pregleda, vakcina, registracije…onda to izađe više od jedne prosečne srpske plate, pa je i to jedan od razloga zašto se smanjio broj kasača na trkama. Da ne govorimo o ceni kasača po kojoj se na tržištu mogu kupiti. U zavisnosti od kvaliteta grla cena se kreće od 500 do 5.000 evra.

Prve ženske trke

Selevčani i posetioci trka na hipodromu „Smajac“ su imali priliku da vide jednu od najboljih žena koje su vozile kasače u trkama. Bila je to Jasna Francišković iz Subotice, koja je učestvovala u trci održanoj 2. avgusta 1987. godine. To je bilo prvi put da se na stazi među muškarcima pojavi i jedna žena. Jasna je stigla u Selevac sa svojim Dalfom. Na startu se našlo dvanaest grla: Celija, Espata, Namur, Largos, Espata, Vite Vikontese, Davor II, Hesen … sve sama elita. Druga žena koja se pojavila na „Smajcu“ bila je Janjić Dušica iz Azanje, koja je 11. septembra 1997. godine pobedila sa grlom Diablo, i to je bila prva pobeda jedne žene na „Smajcu“. Nekoliko godina kasnije, tačnije 2010 godine, kada se u Srbiji pojavilo više žena koje su vozile kasače, Upravni odbor kluba je odlučio da se održi trka u kojoj će pravo učešća imati samo žene. Ta trka je zabeležena kao prva zvanična trka žena u Srbiji pod patronatom Udruženja kasača Srbije. Pobedu je odnela Sabina Knežević iz Pančeva sa grlom „Korado“.