Najveći broj zaraženih na svetu cena najboljeg BDP-a u Evropi

Prve muči pitanje koliko bi ljudi manje obolelo, pa i umrlo da su bili obavezani da ostanu kod kuće, a drugi koliko bi ljudi zadržalo posao i platu, koliko bi manje morali da se zaduže da nisu uveli stroge mere.

Poslednjih dana ovo pitanje se sve češće postavlja u Srbiji s obzirom da se hvalimo najboljim ekonomskim rezultatom u Evropi, dok je juče bilo 7.606 novozaraženih, što nas, ako ne računamo San Marino, svrstava na prvo mesto po broju zaraženih na milion stanovnika na celom svetu, sa 1.100 obolelih na milion.

Juče je preminula i 51 osoba pa se i broj umrlih ubrzano povećava, a prema rečima državnih predstavnika bolnice su pune.

Na sve to, prema rečima epidemiologa Predraga Kona, lekari iz Kriznog štaba su predlagali uvođenje oštrijih mera još 6. novembra, ali je odgovor vladajućeg dela bio da ne mogu zbog ekonomije.

Kon je ocenio i da su mere uvedene pre dva dana mnogo blaže nego što su oni predlagali, a to je zatvaranje uslužnih delatnosti.

Dakle, da li je vredelo ne zatvarati ugostitelje, klubove, pa čak i fabrike.

Na ovo pitanje sagovornici Danasa nemaju odgovor.

Jelena Žarković, profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, kaže da će ekonomija biti na gubitku šta god da uradimo, pa čak i da nema nikakvog zatvaranja ljudi će manje ići u restorane i kafiće i biće manje aktivnosti zbog situacije u drugim zemljama.

S druge strane, napominje ona, ako zatvorite privredu, morate je na neki način kompenzovati.

„U Nemačkoj i Austriji nadoknađuju firmama do 80 odsto prometa koje su imali u istom mesecu prethodne godine. S druge strane, imate ogromne troškove za zdravstvo ako ne zabranite kretanje. S jedne strane imate odgovornost prema zdravlju građana, a s druge, ako zabranite rad, sva moguća udruženja će doći da traže novac. S druge strane ulažu se velika sredstva u nove zdravstvene kapacitete. Ne možete ni beskonačno da se zadužujete, jer i tu postoje ograničenja. Broj zaraženih kod nas jeste visok, ali koliko sam videla mi imamo značajno manji broj umrlih nego Hrvatska i Slovenija, koje imaju bolje zdravstvene sisteme“, napominje Žarković dodajući da zavisi i od lične odgovornosti građana, podsećajući na Slovačku proletos, koja je testirala sve, proglasila karantin i onda imala najmasovnije proteste od pada Berlinskog zida.

Kako profesor ekonomije Ljubomir Madžar objašnjava radi se o sukobu dveju društvenih potreba, potrebi da se izbegne gubitak ljudskih života i smanji pritisak na zdravstveni sistem, a s druge strane mora se od nečega živeti.

„Recimo ako uzmemo za primer ugostiteljsku delatnost, svaka restrikcija ih teško pogađa. A ako ih zatvorite, u pitanju su primanja ljudi, a na kraju i zdravlje ljudi koje je na razne načine ugroženo ako nemaju novca. Prosto nisam siguran da li će jača borba protiv epidemije dati koristi veće od štete na ekonomskoj strani, a ni obrnuto, da bi štete od zatvaranja privrede bile veće od koristi na zdravstvenoj strani“, napominje Madžar dodajući da „ne bi bio u koži onih koji odlučuju“.

Da zadatak nije lak slaže se i Mihailo Crnobrnja, profesor emeritus FEFA-e, i zato što nemamo jasnu sliku šta tačno znači zatvaranje pojedinih delova privrede.

„To što je Kon rekao da smo zakasnili je tačno, ali pitanje je šta je otpočetka bio cilj. Imamo zemlje koje su uvele daleko rigoroznije mere i platile visoku ekonomsku cenu. Do kraja godine ima pet nedelja i eventualno zatvaranje sada bi imalo velike ekonomske efekte na mesečnom nivou, ali ne i na godišnji BDP“, ocenio je Crnobrnja.

Za Ranku Savić, predsednicu Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, nema dileme, „privreda će se oporaviti pre ili kasnije, ali nijedan izgubljeni život se neće vratiti“.

„Sindikati su mnogo pre Kriznog štaba upozoravali i slali dopise Vladi da je neophodno pooštriti mere. Država je imala pogrešnu procenu da kasni sa merama, ali kada dođe do masovnog zaražavanja, ekonomske posledice će biti veće nego da su na vreme pooštrene mere. Sada ne bismo bili u situaciji da fabrike nemaju dovoljno radnika i da teraju zaposlene da rade po 12 sati neprekidno, što je nehumano. Sada ako zaposleni kaže poslodavcu da je bio u kontaktu sa zaraženim, a nema simptome, ide da radi. Jer nema ko da radi, pošto je prema našoj proceni oko 40 odsto radnika zaraženo ili u samoizolaciji“, ističe Savić dodajući da je pravo pitanje da li će neko snositi odgovornost zbog kašnjenja u donošenju mera.

Težak izbor

Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, ističe da imamo slučaj dva cilja koja isključuju jedan drugi.

„Imamo dva izbora ili fokus na zdravstvenu zaštitu, manji broj obolelih, manje umrlih, a tu je i trošak za zdravstvo, u kom slučaju gubite na ekonomskim ciljevima. Tada bi manji broj ljudi radio, ne bi radilo obrazovanje, što ostavlja štetu koju je teško izmeriti, ali je dugoročna, manje prihode za budžet. Pitanje je tajminga i praćenja podataka i odluke. Neko ko vodi ekonomsku politiku imaće različitu procenu od onog ko vodi zdravstvenu politiku. Ja lično bih bio skloniji da poslušam medicinske stručnjake, ali naravno ne bih išao da uništim ekonomiju“, kaže Drašković dodajući da se obe strane susreću u tački kada značajno rastu troškovi za zdravstvo.