Rauhu za 30 radnika država dala 2,2 miliona evra

Oko Nove godine država je odobrila dve subvencije, 6,4 miliona evra finskoj kompaniji PKC vajring sistems za proširenje kapaciteta fabrike za kablove u Smedereva i 2,2 miliona evra za proširenje fabrike sokova Rauh u Koceljevi.

U prvom slučaju ukupna investicija iznosiće 20 miliona evra, a do 2023. kompanija treba da zaposli 1.200 ljudi.

U drugom slučaju vrednost investicije je malo preko 10 miliona evra i investitor ima obavezu da do 2021. godine zaposli svega 30 ljudi.

Ovo bi mogla biti i najveća subvencija po zaposlenom do sada, jer će država platiti oko 73.000 evra po zaposlenom čoveku u ovom nerazvijenom voćarskom kraju između Valjeva i Šapca.

Obaveza investitora, austrijskog proizvođača sokova koji je 2006. kupio u privatizaciji Voćar iz Koceljeve je da zaposlenima u naredne dve godine isplati 406.431 evra za plate, što je prosečna mesečna plata od 564 evra, mada iz ugovora nije jasno da li se radi o neto ili bruto zaradi.

Inače investitor ima ugovornu obavezu da isplaćuje zaradu najmanje 20 odsto veću od minimalca i da pet godina od završetka investicije ne smanjuje ukupan broj zaposlenih ispod 248 koliko planiraju da ih imaju nakon investicije.

Država će sredstva isplatiti u tri tranše u naredne tri godine, a 55 odsto u 2022. godini nakon što investitor dostavi dokaze o investiciji i da je zaposlio 30 radnika.

Da li je podsticaj od 2,2 miliona evra previše za zapošljavanje 30 ljudi? Profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Milorad Filipović smatra da jeste.

„Čini mi se da je to van svih kriterijuma i standarda. Nema ekonomske logike za toliku subvenciju, jer za 2,2 miliona evra država je mogla da napravi neku fabriku i zaposli 50 do 100 radnika. U Koceljevi je bilo nekoliko propalih fabrika, pa su mogli da ulože u podizanje neke od njih. Osim toga, da li je to zaista potrebno kada imamo toliko domaćih proizvođača sokova? Inače nema ozbiljnijeg napretka i održivog razvoja bez maksimalnog angažovanja domaće pameti i domaćeg preduzetništva“, ocenjuje ovaj stručnjak.

LJubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ima nešto drugačije mišljenje. On smatra da se projekat ne ocenjuje po tome koliko je novca dato već koliko će da zaradi.

„Uredba o privlačenju investicija ima dva parametra, jedan je da država pokriva do 25 odsto investicije u devastiranim područjima i drugi je subvencija po radnom mestu, pa onda to kombinuju. Investicija u proizvodnju sokova je bolja o subvencionisanja motanja kablova. Treba ceniti i uticaj investicije na razvoj područja. Ako je novac samo da se zaposli tih 30 ljudi, a da se voće za sokove uvozi to je loše, ali ako je država preporučila da fabrika otkupljuje voće iz tog kraja, ako to pruži stabilnost i izvesnost voćarima da ulože u zasade i ako im daju neku garantovanu cenu, onda to ne mora biti tako loša subvencija. Tu investitor ulazi u kooperantski odnos sa ljudima koji gaje voće, a oni zavise od grada, bolesti, loše godine. Nije to baš isto kao kad je jedini efekat to što se isplaćuje plata zaposlenima“, napominje Savić.

Inače, strane direktne investicije nisu baš na dobrom glasu zato što nemaju veliki efekat na ostatak privrede, a često su obilato subvencionisane od strane države.

Filipović napominje da su strane investicije potrebne, ali samo kao inicijalna kapisla za pokretanje domaće privrede.

„Ali strane direktne investicije kod nas uglavnom nemaju efekte prelivanja na privredu. One su kao izolovana ostrva u ekonomiji. Nemaju puno domaćih kooperanata i dobavljača, ne prenose neka menadžerska i upravljačka znanja. S druge strane, nalaze se na državnim jaslama. Upitno je da li će uopšte ti pogoni ostati ovde ako neko drugi ponudi bolje uslove. S druge strane, domaći investitor je vezan ovde i imovinom i porodicom, pa i tradicijom“, ističe Filipović dodajući da je za domaće investicije potrebno funkcionisanje institucija, efikasna zaštita ugovora i privatne svojine.